Aktuelno

ŠTA TO BESKUĆNIM ŽIVOTINJAMA PRIKRIVENO SPREMA UPRAVA VETERINE I MINISTARSTVO LOKALNE SAMOUPRAVE UZ DIRIGENTSKU PALICU OIE

09.05.2022

Случајно смо дошли до сазнања  да се у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, Управи за ветерину спроводи пројекат „Јачање добробити и здравља животиња“ у оквиру платформе ОИЕ која ја постављена 2013 и чија имплементација треба да буде довршена 2023 и да  је једна од важних активности пројекта  доношење националне стратегије за контролу популације паса.

Ово је проблем и тема са којом се боримо годинама и за коју смо изузетно заинтересовани, јер се ради о животима десетине хиљада паса и мачака у Србији.

Нажалост, о радионици сазнајемо случајно, а детаље Платформе ОИЕ истражујемо по интернету, јер учесници и предлагачи не сматрају да треба да будемо обавештени.

Учесници су представници локалних самоуправа, Управа ветерине и Федерација европских ветеринарских асоцијација , док је ОИЕ, Светска организација за здравље животиња, организација која међу владама координише, помаже и промовише контролу болести животиња, предлагач платформе. Иако смо захтевали да будемо укључени у било какве активности које се односе на правну регулативу која се тиче напуштених животиња , Управа за ветерину, супротно смерницама Владе РС о укључивању организација цивилног друштва у законодавни поступак нас није обавестила о наведеном пројекту, као што се дешавало и у претходним фазама сарадње са ОИЕ. Дискриминисани смо као и увек, што сведочи о нетранспарентности рада УВ.

U odlukama o životima i sudbini napuštenih životinja, na silu, eliminacijom njihovog jedinog glasa, Udruženja za njihovu zaštitu , učestvuju svi oni koji su do sada i od njihovih života i od njihove smrti imali koristi, lokalne samouprave, veterinari i uprava veterine.

Na tražene iformacije od javnog značaja u vezi izlaganja na radionici, dobili smo odgovor da zapisnika nema. Na traženu informaciju od gospodina De Nardo, koji je uključen u program kao predstavnik Fecava ,( federacija evropskih veterinarskih udruzenja za kucne ljubimce je platforma za promovisanje profesionalnog razvoja i predstavljanje veterinara kućnih ljubimaca u Evropi) nismo dobili odgovor . Definicija Fecava, kako bi svi znali o čemu se radi je,

*Fecava radi na unapredjenju veterinarske nege ljubimaca da istakne vezu čoveka i životinje i koncept Jedno zdravlje, što jako lepo zvuči, ali se pitamo kako bi izgledalo u praksi u Srbiji*.

Zaključak je jasan. Uloga nevladinih organizacija nije da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka, kako smatra OIE I UV, niti  da budu obaveštena iako Zakon Srbije kaže drugačije. Ponovno se po ko zna koji put krši još jedan zakon, a Zakon o dobrobiti životinja su svi gore navedeni odavno prekršili i krše ga svaki dan nekažnjeno.

Potražili smo informacije na internetu, kad već niko od uključenih u program nije voljan da nam ih da, jer nikada nije objašnjeno šta je to ustvari Platforma OIE na koju se svi pozivaju uz konstantno pozivanje na uskladjivanje sa EU, u kojoj, u svakoj zemlji postoji monstruozna takozvana eutanazija, tj ubijanje zdravih životinja, prosto zato što su suvišne, a donose veću dobit i manje troškove mrtve nego žive.

Ovo je link ka Platformi OIE i etapama sprovodjenja.

Ovo je link ka Članku 7.7. OIE gde se naširoko objašnjava humana i bezbolna eutanazija, dok je svima jasno da humano ubijanje ne postoji.

PREVOD ČLANA 7.7. OIE PLATFORME JE U DNU TEKSTA. OBAVEZNO PROČITAJTE.

Veliki deo je posvećen EUTANAZIJI, tj TAKOZVANOM HUMANOM UBIJANJU KOJE NE POSTOJI. NEMA HUMANE NASILNE SMRTI.

Ovo je flajer koji je kružio radionicom, koji govori da nadjenog psa treba odmah odvesti u prihvatilište da bi se zbrinuo. Ne znamo koliko pisac flajera poznaje takozvana prihvatilišta na teritoriji mnogih gradova i čemu ovaj flajer zapravo služi, jer je nesuvisao i needukativan, ali je sigurno da su za njegovo štampanje izdvojena sredstva.

S obzirom da smo već imali iskustvo pokušaja izmene Zakona o dobrobiti životinja 2015 god. , najavu uvodjenja nacionalne strategije 2020 god, konstantan rad Uprave veterine iza naših ledja, saradnju Uprave veterine  sa svim nelegalnim hvatačima pasa Aza, Tomić,  sa direktorom notorne Avenije MB, Nenadom Stevanovićem , koji se u ministarstvima Srbije ponaša kao kod kuće, dok nezakonito brsti budžete opština, naš novac, za ubistva hiljade pasa u svom lažnom prihvatilištu, pod izgovorom trajnog zbrinjavanja, nedostupnom čak i nepoželjnim veterinarskim inspektorima, dok prevozi pse stotitama kilometara u neuslovnom vozilu, a sve uz dozvolu samog vrha Uprave veterine, veoma smo zabrinuti šta nam ti isti, koji su decenijama  gluvi i slepi na predloge humanog rešenja problema velike populacije beskućnih pasa na ulicama, šta nam to spremaju. I nama i njima, ni krivim ni dužnim.

Ništa većina lokalnih samouprava nisu uradile za humano hvatanje pasa, za human smeštaj, za sterilizaciju, za čipovanje, za evidenciju vlasnika, a šta će to uraditi sada? Ništa Uprava veterine nije uradila, sem na papiru i predstavljanju svojih neuspeha uspesima. Šta će to uraditi sada?

Ubijaju se i sada beskućni psi  i hrane kafileriju Čupriju svojom krvlju i kostima, al se ubijaju nazakonito. Da li sada to ubijanje treba da bude ozakonjeno, pa svi siti još sitiji, a pasa nema na broju.

Šta je scenario? Rumunski scenario, gde su psi plaćani po glavi ubijenog?

Ograničavanjem broja pasa po vlasniku,  te iste lokalne samouprave koje će sada odlučivati o prekobrojnima, su smanjile mogućnost ljudima da pse spasu ulice. Radi se na prisiljavanju udruženja koja imaju veći broj pasa da otvore prihvatilišta, koja će onda biti kažnjavana i za najmanju sitnicu kao pravna lica, ogromnim sumama, dok se opštinskim prihvatilištima od kojih mnoga liče na prave konc logore, ako u njih uspete da udjete i to vidite, gleda kroz prste.

Pitamo se da li će plan predloženih rešenja nacionalne strategije značiti i jednosmernu deportaciju beskućnika do obližnjeg takozvanog prihvatilišta, eutanaziju, pa put do Ćuprijske kafilerije (koja se sada zove veterinarska stanica i radi bez sistema otpadnih voda) gde će biti preradjeni u hranu za nove beskućnike ?

foto Čuprijska kafilerija maj 2022. KLC TIM

Jedno je jasno. Svako ko želi da zna specifičnost sredine Srbije , treba da zna da ona poseduje odličan zakon o dobrobiti životinja, koji se ne sprovodi kao ni Zakon o veterinarstvu. Treba ga sprovoditi, a ne izmišljati nacionalnu strategiju, koja podrazumeva ubijanje zdravih životinja. Nama nacionalna strategija ne treba, ma koliko novca ona donosila njenim sprovodiocima, koji nisu bili sposobni ni zakon o dobrobiti da sprovedu.

Prema Zakonu, a u skladu i sa samom politikom Vlade, koja je donela Zaključak о usvajanju Smernica za uključivanje organizacija civilnog društva u radne grupe za izradu predloga dokumenata javnih politika i nacrta, odnosno predloga propisa („Sl. glasnik RS“ br. 8/2020 i 107/2021), kao i sa preporukama Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koje ukazuju bas na tu neophodnost transparentnosti procesa donošenja propisa i javnih politika, imamo sva prava da u procesu odlučivanja učestvujemo.

Marina Mo

Lidija Mitrović Ćorković

PREVOD POGLAVLJE 7.7. SA PLATFORME OIE

TABELA SA DETALJIMA O EUTANAZIJI NIJE PREVEDENA, NALAZI SE U ORIGINAL DOKUMENTU, RAZMATRA SVE VRSTE MOGUĆIH SREDSTAVA ZA UBIJANJE ZVANO EUTANAZIJA I NAČINE .

POGLAVLJE CHAPTER 7. 7.

KONTROLA POPULACIJE PASA LUTALICA (izraz upotrebljen na originalnom tekstu stray dogs)
Preambula: Obim ovih preporuka je da se bave psima lutalicama i divljim psima, koji predstavljaju ozbiljne probleme zdravlja ljudi, zdravlja životinja i dobrobiti životinja i imaju društveno-ekonomski, ekološki, politički i verski uticaj u mnogim zemljama. Ljudsko zdravlje, uključujući prevenciju zoonoza, posebno besnila, je prioritet. Upravljanje populacijom pasa je sastavni deo programa kontrole besnila. Štaviše, OIE prepoznaje važnost kontrole populacije pasa bez izazivanja nepotrebne patnje životinja. Veterinarske službe treba da imaju vodeću ulogu u prevenciji zoonoza i osiguranju dobrobiti životinja i treba da budu uključene u kontrolu populacije pasa, koordinirajući svoje aktivnosti sa drugim nadležnim javnim institucijama i/ili agencijama.

Član 7.7.1.

Osnovna načela;
Sledeće preporuke su zasnovane na preporukama datim u Poglavlju 7.1. Neki dodatni principi su relevantni za ove preporuke:
1. Promovisanje odgovornog posedovanja pasa može značajno da smanji broj pasa lutalica i učestalost zoonoza.
2. Pošto je ekologija pasa povezana sa ljudskim aktivnostima, kontrola populacija pasa mora biti praćena promenama u ljudskom ponašanju da bi bila efikasna.
Član 7.7.2.

Definicije
Nosivost označava gornju granicu gustine populacije pasa koju bi stanište moglo podržati na osnovu dostupnosti resursa (hrana, voda, sklonište) i prihvatanja od strane ljudi.
Program kontrole populacije pasa označava program sa ciljem da se populacija pasa lutalica smanji na određeni nivo i/ili da se održi na tom nivou i/ili da se njime upravlja kako bi se ispunio unapred određeni cilj (videti član 7.7.3.).
Ovo lice može uključivati više od jednog pojedinca i može uključivati članove porodice/domaćinstva ili organizaciju.

Član 7.7.3.

Ciljevi programa kontrole populacije pasa
Ciljevi programa za kontrolu populacije pasa mogu uključivati sledeće:
1. unaprediti zdravlje i dobrobit populacije pasa lutalica i pasa lutalica;
2. smanjiti broj pasa lutalica na prihvatljiv nivo;
3. promovišu odgovorno vlasništvo;
4. pomaže u stvaranju i održavanju populacije pasa otpornih na besnilo ili besnila;
5. smanjiti rizik od zoonoza osim besnila;
6. upravlja drugim rizicima po zdravlje ljudi (npr. paraziti);
7. sprečava nanošenje štete životnoj sredini i drugim životinjama;
8. spreči nelegalnu trgovinu .

Član 7.7.4.

Odgovornosti i nadležnosti
1. Veterinarska uprava
Veterinarska uprava je odgovorna za sprovođenje zakona o zdravlju životinja i dobrobiti životinja, u koordinaciji sa drugim nadležnim državnim agencijama i institucijama. Kontrola endemskih zoonotskih bolesti kao što su besnilo i parazitske infekcije (npr. Echinococcus spp.) bi zahtevala tehnički savet od Veterinarske uprave, pošto su zdravlje životinja i neki aspekti javnog zdravlja u nadležnosti ove Uprave, ali organizovanje i/ili nadgledanje šema kontrole pasa može biti odgovornost nevladinih organizacija i vladinih agencija osim Veterinarske uprave.
2. Ostale državne agencije
Odgovornosti drugih vladinih agencija zavisiće od rizika kojim se upravlja i od cilja/prirode primenjenih mera kontrole populacije pasa.
Ministarstvo ili druga agencija odgovorna za javno zdravlje bi obično imala vodeću ulogu i mogla bi imati zakonodavna ovlašćenja u rešavanju zoonoza. Kontrola pasa lutalica u odnosu na druge rizike po zdravlje ljudi (npr. psi lutalice na putevima; napadi pasa u zajednicama) može biti u nadležnosti javne zdravstvene agencije, ali je veća verovatnoća da će biti odgovornost lokalnih vlasti ili drugih agencija za javna bezbednost/bezbednost na državnom/pokrajinskom ili opštinskom nivou.
Agencije za zaštitu životne sredine mogu preuzeti odgovornost za probleme kontrole povezanih sa psima lutalicama kada predstavljaju opasnost za životnu sredinu (npr. kontrola divljih pasa u nacionalnim parkovima; sprečavanje napada pasa na divlje životinje ili prenošenje bolesti na divlje životinje) ili kada nedostaje životna sredina kontrole dovodi do pojave populacije pasa lutalica koje ugrožavaju zdravlje ljudi ili pristup sadržajima. Na primer, agencije za zaštitu životne sredine mogu regulisati i sprovoditi mere da spreče pse da pristupe otpadu ili ljudskoj kanalizaciji.
3. Veterinari privatnog sektora
Veterinar privatnog sektora odgovoran je za davanje saveta vlasnicima pasa ili vodičima koji se konsultuju sa veterinarom za savet ili lečenje psa. Veterinar iz privatnog sektora može igrati važnu ulogu u nadzoru bolesti jer on/ona može biti prvi koji će videti psa koji boluje od bolesti koju treba prijaviti kao što je besnilo. Neophodno je da veterinar iz privatnog sektora poštuje proceduru koju je utvrdila Veterinarska uprava za reagovanje i prijavu slučaja sumnje na besnilo ili psa koji boluje od bilo koje druge bolesti koju treba prijaviti. Veterinari privatnog sektora takođe igraju važnu ulogu (često u vezi sa policijom i/ili lokalnim vlastima) u rešavanju slučajeva zanemarivanja koji mogu dovesti do problema sa psima lutalicama i psima kojima se loše postupa.
Privatni veterinar ima nadležnost i obično će biti uključen u programe zdravlja pasa i mere kontrole populacije, uključujući zdravstveno testiranje, vakcinaciju, identifikaciju, odgajivačnicu tokom odsustva vlasnika, sterilizaciju i eutanaziju. Dvosmerna komunikacija između veterinara privatnog sektora i Veterinarske uprave, često preko veterinarske profesionalne organizacije, veoma je važna i Veterinarska uprava je odgovorna za uspostavljanje odgovarajućih mehanizama za ovu akciju.

4. Nevladine organizacije
Nevladine organizacije (NVO) su potencijalno važni partneri Veterinarske službe u doprinosu podizanju svesti i razumevanja javnosti i pomaganju u dobijanju resursa koji bi na praktičan način doprineli dizajniranju i uspešnoj implementaciji programa kontrole pasa. Nevladine organizacije mogu pružiti lokalno znanje o populaciji pasa i karakteristikama vlasništva, kao i stručnost u rukovanju i odgajivačnicama pasa i implementaciji programa sterilizacije. Nevladine organizacije takođe mogu doprineti, zajedno sa veterinarima i vlastima, u edukaciji javnosti o odgovornom vlasništvu pasa.
5. Organi lokalne samouprave
Lokalne vlasti su odgovorne za mnoge usluge i programe koji se odnose na zdravlje, bezbednost i javno dobro u okviru njihove nadležnosti. U mnogim zemljama zakonodavni okvir daje ovlašćenja lokalnim vladinim agencijama u pogledu aspekata javnog zdravlja, zdravlja/higijene životne sredine i aktivnosti inspekcije/usaglašenosti.
U mnogim zemljama lokalne vladine agencije su odgovorne za razvoj i sprovođenje zakona koji se odnose na vlasništvo pasa (npr. registracija, mikročipiranje, vakcinacija, zakoni o povodcima, napuštanje), kontrolu pasa lutalica (npr. hvatanje pasa i skloništa) i ublažavanje probleme koje izazivaju psi lutalice u njihovoj nadležnosti. Ovo bi obično bilo urađeno uz savet višeg nivoa (nacionalne ili državne/pokrajinske) vlasti sa specijalizovanom ekspertizom u pogledu javnog zdravlja i zdravlja životinja. Saradnja sa veterinarima iz privatnog sektora (npr. u programima za sterilizaciju i vakcinaciju pasa lutalica) i nevladinim organizacijama je uobičajena karakteristika programa kontrole pasa. Bez obzira na zakonsku osnovu, neophodna je saradnja lokalnih vlasti u kontroli pasa lutalica.

6. Vlasnici pasa
Kada osoba preuzme vlasništvo nad psom, odmah treba da dođe do prihvatanja odgovornosti za tog psa i za bilo koje potomstvo koje može da proizvede, tokom njegovog života ili dok se ne pronađe sledeći vlasnik. Vlasnik treba da obezbedi da se dobrobit psa, uključujući potrebe ponašanja, poštuje i da pas bude zaštićen, koliko je to moguće, od zaraznih bolesti (npr. vakcinacijom i kontrolom parazita) i od neželjenog razmnožavanja (npr. kontracepcijom ili sterilizacijom) . Vlasnici treba da obezbede da je vlasništvo psa jasno identifikovano (po mogućnosti sa trajnom identifikacijom kao što je tetovaža ili mikročip) i, gde je to propisano zakonom, registrovano u centralizovanoj bazi podataka. Treba preduzeti sve razumne korake kako bi se osiguralo da pas ne luta van kontrole na način koji bi predstavljao problem zajednici i/ili okolini.

Član 7.7.5.

U izradi programa kontrole populacije pasa preporučuje se da nadležni organi osnuju savetodavnu grupu, koja bi trebalo da uključuje veterinare, stručnjake za ekologiju pasa, ponašanje pasa i zoonoza, kao i predstavnike relevantnih zainteresovanih strana (lokalne vlasti, zdravstvene službe/vlasti , službe/vlasti za kontrolu životne sredine, nevladine organizacije i javnost). Glavna svrha ove savetodavne grupe bi bila da analizira i kvantifikuje problem, identifikuje uzroke, dobije javno mnjenje o psima i predloži najefikasnije pristupe za upotrebu u kratkoročnom i dugoročnom periodu.
Važna razmatranja su sledeća:
1. Identifikovanje izvora pasa lutalica
a. Vlasnički psi koji slobodno lutaju;
b. pse koje je njihov vlasnik napustio, uključujući i štence koje su rezultat nekontrolisanog uzgoja pasa u vlasništvu;
c. psi bez vlasništva koji se uspešno razmnožavaju.
2. Procena postojećeg broja, rasprostranjenosti i ekologije
Praktični alati koji su dostupni uključuju registre pasa, procene populacije i ankete pasa, vlasnika, skloništa za pse i veterinara. Važni faktori koji su važni za nosivost pasa u životnoj sredini su hrana, sklonište, voda i ljudski stavovi i ponašanje.
Mogla bi se uspostaviti metodologija za procenu ukupne populacije pasa. Pregled odgovarajućih metodologija može se naći u članu 7.7.8. Ista metodologija bi se mogla koristiti u odgovarajućim intervalima za procenu populacijskih trendova.
3. Regulatorni okvir
Regulatorni okvir koji bi pomogao vlastima da uspostave uspješne programe kontrole pasa mogao bi uključivati sljedeće ključne elemente:
a. registraciju i identifikaciju pasa i licenciranje odgajivača pasa;
b. vakcinacija protiv besnila i druge preventivne mere protiv zoonoza, po potrebi;
c. veterinarske procedure (npr. hirurške procedure);
d. kontrola kretanja pasa (nacionalna i međunarodna);
e. kontrola opasnih pasa;
f. propise o uzgoju i prodaji pasa;
g. kontrola životne sredine (npr. klanice/klanice, deponije smeća, objekti za mrtve stoke);
h. propisi za skloništa za pse;
i. obaveze vlasnika i vlasti za dobrobit životinja.
4. Resursi dostupni vlastima
a. Ljudski resursi;
b. finansijska sredstva;
c. tehnički alati;
d. infrastruktura;
e. kooperativne aktivnosti;
f. javno-privatno-NVO partnerstvo;
g. centralno-državno ili pokrajinsko-lokalno partnerstvo.

Član 7.7.6.

Mere kontrole
Sledeće mere kontrole bi se mogle primeniti u skladu sa nacionalnim kontekstom i lokalnim okolnostima. Mere se mogu koristiti u kombinaciji. Eutanazija pasa, koja se koristi sama, nije efikasna mera kontrole. Ako se koristi, to treba učiniti humano (videti tačku 11) člana 7.7.6.) iu kombinaciji sa drugim merama za postizanje efektivne dugoročne kontrole. Takođe je važno da vlasti steknu razumevanje o stavovima ljudi prema vlasništvu pasa kako bi mogli da razviju kooperativni pristup kontroli populacije pasa.
1. Obrazovanje i zakonodavstvo za odgovorno vlasništvo
Podsticanje vlasnika pasa da budu odgovorniji smanjiće broj pasa kojima je dozvoljeno da lutaju, poboljšaće zdravlje i dobrobit pasa i minimizirati rizik koji psi predstavljaju za zajednicu. Promovisanje odgovornog posedovanja pasa kroz zakonodavstvo i obrazovanje je neophodan deo programa kontrole populacije pasa. Saradnja sa lokalnim vlastima, nevladinim organizacijama za zaštitu životinja, kinološkim klubovima, privatnim veterinarima i veterinarskim organizacijama pomoći će veterinarskim vlastima u uspostavljanju i održavanju programa.
Edukacija o odgovornom vlasništvu psa (za psa koji je trenutno u vlasništvu i bilo koje potomstvo koje on proizvodi) treba da obuhvati sledeće elemente:
a. važnost pravilnog odabira ponašanja i brige kako bi se osiguralo dobrobit psa i potomstva; ovo drugo može uključivati pripremu psa da se nosi sa okruženjem kroz pažnju na socijalizaciju i obuku;
b. registraciju i identifikaciju pasa (videti tačku 2) člana 7.7.6.);
c. prevencija bolesti, posebno zoonoza, npr. kroz redovnu vakcinaciju u endemskim područjima besnila;
d. sprečavanje negativnih uticaja pasa na zajednicu, preko zagađenja (npr. fekalije i buka), rizika po zdravlje ljudi od ujeda ili saobraćajnih nesreća i rizika za druge pse, divlje životinje, stoku i druge vrste životinja;
e. kontrola reprodukcije pasa.
Da bi se postigao pomak ka odgovornom vlasništvu, biće potrebna kombinacija zakonodavstva, javne svesti, obrazovanja i promocije ovih elemenata. Takođe može biti neophodno poboljšati pristup resursima koji podržavaju odgovorno vlasništvo, kao što su veterinarska nega, usluge identifikacije i registracije i mere za kontrolu zoonoza.
2. Registracija i identifikacija pasa (licenciranje)
Osnovna komponenta kontrole populacije pasa od strane nadležnih organa je registracija i identifikacija pasa u vlasništvu. Ovo može uključivati davanje dozvola vlasnicima i uzgajivačima. Registracija i identifikacija mogu biti naglašeni kao deo odgovornog vlasništva pasa i često su povezani sa programima zdravlja životinja, na primer, obavezna vakcinacija protiv besnila i sledljivost.
Registracija životinja u centralizovanoj bazi podataka može se koristiti za podršku sprovođenju zakona i ponovnom spajanju izgubljenih životinja sa vlasnicima. Kontrola reprodukcije pasa sterilizacijom može se podsticati kroz finansijske podsticaje predstavljene različitim naknadama za licenciranje.

3. Reproduktivna kontrola
Kontrolisanje reprodukcije kod pasa sprečava rođenje neželjenih štenaca i može pomoći u rešavanju ravnoteže između potražnje za psima i veličine populacije. Preporučljivo je usmeriti napore za kontrolu reprodukcije na one pojedince ili grupe u populaciji pasa identifikovane kao najproduktivnije i najverovatnije izvore neželjenih i pasa lutalica, kako bi se obezbedilo najbolje korišćenje resursa. Metode kontrole reprodukcije će zahtevati direktan veterinarski pristup pojedinačnim životinjama. Uključivanje privatnog i javnog veterinarskog sektora može biti potrebno da bi se zadovoljila potražnja za uslugama. Subvencionisanje programa sterilizacije od strane vlade ili drugih organizacija može se smatrati za podsticanje prihvatanja. Kontrola reprodukcije je u suštini odgovornost vlasnika i može se ugraditi u obrazovanje o odgovornom vlasništvu (videti tačku 1) člana 7.7.6.). Metode za kontrolu reprodukcije kod pasa uključuju:
a. hirurška sterilizacija;
b. hemijska sterilizacija;
c. hemijska kontracepcija;
d. odvajanje ženki pasa tokom estrusa od nesterilizovanih mužjaka.
Hiruršku sterilizaciju treba da sprovede veterinar i da uključuje odgovarajuću anesteziju i lečenje bolova.
Treba pokazati da sve hemikalije ili lekovi koji se koriste u kontroli reprodukcije imaju odgovarajuću bezbednost, kvalitet i efikasnost za traženu funkciju i da se koriste u skladu sa propisima proizvođača i nadležnih organa. U slučaju hemijskih sterilisanih sredstava i kontraceptiva, možda će biti potrebno da se završe istraživanja i ispitivanja na terenu pre upotrebe.
4. Uklanjanje i rukovanje
Nadležni organ treba da prikupi pse koji nisu pod direktnim nadzorom i da potvrdi njihovo vlasništvo. Hvatanje, transport i držanje pasa treba da se obavlja humano. Nadležni organ treba da razvije i primeni odgovarajuće zakone i obuku za regulisanje ovih aktivnosti. Hvatanje treba postići minimalnom potrebnom silom i koristiti opremu koja podržava humano rukovanje. Nepokrivene žičane petlje ne treba koristiti za hvatanje.
5. Hvatanje i vraćanje, vraćanje u domove ili oslobađanje
Nadležni organi imaju odgovornost da razviju minimalne standarde za smeštaj (fizičke objekte) i brigu o ovim psima. Trebalo bi da postoji odredba za držanje pasa u razumnom vremenskom periodu kako bi se omogućio ponovni susret sa vlasnikom i, po potrebi, posmatranje besnila.

a. Minimalni standardi za stanovanje treba da sadrže sledeće odredbe:
i. izbor lokacije: pristup kanalizaciji, vodi i struji su od suštinskog značaja i treba uzeti u obzir faktore životne sredine kao što su buka i zagađenje;
ii. veličina odgajivačnice, dizajn i popunjenost uzimajući u obzir vežbu;
iii. mere kontrole bolesti uključujući objekte za izolaciju i karantin.
b. Menadžment treba da se bavi:
i. adekvatna sveža voda i hranljiva hrana;
ii. redovna higijena i čišćenje;
iii. rutinski pregled pasa;
iv. praćenje zdravlja i pružanje potrebnih veterinarskih tretmana;
v. politike i procedure za ponovno stanovanje (usvajanje), sterilizaciju i eutanaziju;
vi. obuka osoblja za bezbedno i odgovarajuće rukovanje psima;
vii. vođenje evidencije i izveštavanje nadležnih organa.
Psi koji su uklonjeni iz zajednice mogu se ponovo ujediniti sa vlasnikom ili ponuditi novim vlasnicima za ponovni smeštaj. Ovo pruža priliku za promovisanje odgovornog vlasništva i dobre zdravstvene zaštite životinja (uključujući vakcinaciju protiv besnila). Pre vraćanja u domove, vlasti mogu razmotriti sterilizaciju pasa kao meru kontrole populacije. Treba proceniti podobnost novih vlasnika za usvajanje pasa i uskladiti vlasnike sa dostupnim životinjama. Efikasnost vraćanja u domove može biti ograničena zbog prikladnosti i broja pasa.
Psi koji su uklonjeni iz zajednice mogu u nekim slučajevima dobiti zdravstvenu zaštitu (uključujući vakcinaciju protiv besnila), sterilisati i pustiti u svoju lokalnu zajednicu na ili blizu mesta hvatanja. Ova metoda je verovatnije prihvaćena u situaciji kada se smatra da je prisustvo pasa lutalica neizbežno i da ga lokalna zajednica dobro toleriše.
Ova metoda nije primenljiva u svim situacijama i može biti protivzakonita u zemljama ili regionima gde zakon zabranjuje napuštanje pasa. Problemi koje izazivaju psi, kao što su buka, fekalno zagađenje, povrede od ugriza i saobraćajne nezgode, ne bi se ublažili jer se psi vraćaju u lokalnu zajednicu i njihovo kretanje nije ograničeno. Ako lokalna zajednica ima pse u vlasništvu, a sterilisani psi budu pušteni, treba uzeti u obzir rizik da bi to moglo da podstakne napuštanje neželjenih pasa. U situaciji kada je u vlasništvu mnogo pasa, program kontrole populacije koji se fokusira na sterilizaciju i odgovorno vlasništvo može biti prikladniji.

Preporučuje se da se pre usvajanja ovog pristupa izvrši analiza troškova i koristi. Treba proceniti faktore kao što su novčani troškovi, uticaj na kulturu vlasništva i javnu bezbednost, kao i koristi za kontrolu bolesti i dobrobit životinja, kao i sve društvene koristi.
c. Ako se usvoji ovaj metod, treba obratiti pažnju na sledeće faktore:
i. podizanje svesti o programu unutar lokalne zajednice kako bi se obezbedilo razumevanje i podrška;
ii. korišćenje humanih metoda za hvatanje, transport i držanje pasa;
iii. ispravna hirurška tehnika, anestezija i analgezija, nakon čega sledi postoperativna nega;
iv. kontrola bolesti može uključivati opštu vakcinaciju (npr. besnilo) i tretmane i testiranje na bolesti (npr. lajšmanijazu) praćene, prema potrebi, lečenjem ili eutanazijom psa;
v. posmatranje ponašanja se može koristiti za procenu da li su psi pogodni za puštanje; ako nije pogodno za puštanje ili vraćanje u domove, treba razmotriti eutanaziju;
vi. trajna oznaka (npr. tetovaža ili mikročip) koja označava da je životinja sterilisana; individualna identifikacija takođe omogućava praćenje statusa vakcinacije i istorije lečenja i identifikaciju nivoa „vlasništva“ od strane organizacije/organa odgovornog za sprovođenje ove intervencije; vidljiva identifikacija (npr. ogrlica) se takođe može koristiti za sprečavanje nepotrebnog ponovnog hvatanja;
vii. psa treba vratiti na mesto koje je što bliže mestu hvatanja;
viii. dobrobit pasa nakon puštanja na slobodu treba pratiti i preduzeti mere ako je potrebno.

Psi koji su uklonjeni iz zajednice mogu biti previše brojni ili mogu biti neprikladni za bilo kakvu šemu vraćanja u domove. Ako je eutanazija ovih neželjenih životinja jedina opcija, postupak treba sprovesti u skladu sa propisima nadležnog organa (videti tačku 11) člana 7.7.6.).
6. Kontrole životne sredine
Treba preduzeti korake da se psi isključe iz izvora hrane (npr. deponije smeća i klanice/klanice, i postavljanje kontejnera za otpatke otporne na životinje).
Ovo bi trebalo da bude povezano sa smanjenjem populacije pasa drugim metodama, kako bi se izbegli problemi dobrobiti životinja.
7. Kontrola kretanja pasa – međunarodna (izvoz/uvoz)
Poglavlje 8.14. daje preporuke o međunarodnom kretanju pasa, s obzirom na odredbe za besnilo.
8. Kontrola kretanja pasa – unutar zemlje (npr. zakoni o povodcu, ograničenja rominga)
Mere za kontrolu kretanja pasa u zemlji se generalno pozivaju iz sledećih razloga:
a. za kontrolu besnila kada je bolest prisutna u nekoj zemlji;
b. iz razloga javne bezbednosti;
c. za bezbednost „psa u vlasništvu“ u oblasti ili lokalitetu kada postoji program kontrole pasa lutalica;
d. za zaštitu divljih životinja i stoke.
Neophodno je imati regulatorni okvir i nacionalnu ili lokalnu infrastrukturu koja se sastoji od organizacije, administracije, osoblja i resursa za podsticanje pronalazaka pasa lutalica da se prijave nadležnom organu.
9. Regulacija komercijalnih trgovaca psima
Odgajivače pasa i trgovce treba podsticati da formiraju ili se pridruže odgovarajućim udruženjima. Takva udruženja bi trebalo da podstiču posvećenost uzgoju i prodaji fizički i psihički zdravih pasa, jer je veća verovatnoća da će nezdravi psi biti napušteni da postanu deo populacije lutalica. Trebalo bi da podstaknu odgajivače i trgovce da daju savete o pravilnoj nezi svim novim vlasnicima pasa. Propisi koji pokrivaju komercijalne odgajivače pasa i trgovce treba da sadrže posebne zahteve za smeštaj, obezbeđivanje odgovarajuće hrane, pića i posteljine, adekvatnu vežbu, veterinarsku negu i kontrolu bolesti i mogu zahtevati od uzgajivača i dilera da dozvole redovne inspekcije, uključujući veterinarsku inspekciju.

10. Smanjenje incidence ujeda pasa
Najefikasnije sredstvo za smanjenje rasprostranjenosti ujeda pasa je edukacija i stavljanje odgovornosti na vlasnika. Vlasnici pasa treba da budu edukovani o principima odgovornog posedovanja pasa kao što je opisano u tački 1) člana 7.7.6. Neophodni su pravni mehanizmi koji omogućavaju nadležnim organima da izriču kazne ili na drugi način postupaju sa neodgovornim vlasnicima. Obavezna registracija i šeme identifikacije će olakšati efikasnu primenu takvih mehanizama. Mala deca su grupa sa najvećim rizikom od ujeda pasa. Pokazalo se da su programi javnog obrazovanja fokusirani na odgovarajuće ponašanje usmereno na pse efikasni u smanjenju učestalosti ujeda pasa i ove programe treba podsticati. Vlasti treba da traže savet od stručnjaka za ponašanje pasa u razvoju programa edukacije o bezbednosti pasa.
11. Eutanazija
Kada se eutanazija praktikuje, treba se pridržavati opštih principa iz Kodeksa o zemlji, sa naglaskom na korišćenju najpraktičnijih, najbržih i humanih metoda i obezbeđivanju bezbednosti operatera. Bez obzira na metod koji se koristi, važno je minimizirati uznemirenost, anksioznost i bol osiguravajući da su operateri adekvatno obučeni.
Tabela 1 prikazuje zbirnu analizu metoda za eutanaziju pasa.
Komentari o metodama za eutanaziju pasa:
a. Uzdržanost
Kada psa treba vezati za bilo koju proceduru, uključujući eutanaziju, to uvek treba uraditi uz puno poštovanje bezbednosti operatera i dobrobiti životinja. Neke metode eutanazije treba koristiti zajedno sa sedativima ili anestezijom kako bi se smatrale humanim.
b. Posebna oprema
Kada je za izvođenje eutanazije potrebna posebna oprema (npr. gasna komora), sistem treba da bude projektovan za tu svrhu i redovno održavan kako bi se postigla bezbednost operatera i dobrobit životinja.
c. Sledeće metode, procedure i prakse su neprihvatljive iz razloga dobrobiti životinja:
i. Hemijske metode:
 Embutramid + Mebezonijum + Tetrakain bez sedacije ili putem druge injekcije osim IV

 Hloral hidrat
 Azot oksid: može se koristiti sa drugim inhalantima da bi se ubrzao početak anestezije, ali sam ne izaziva anesteziju kod pasa
 Eter
 Hloroform
 Cijanid
 strihnin
 Neuromišićni blokatori (nikotin, magnezijum sulfat, kalijum hlorid, svi kurariformni agensi): kada se koriste sami, dolazi do zastoja disanja pre gubitka svesti, tako da pas može da oseti bol
 Formalin
 Proizvodi za domaćinstvo i rastvarači.
ii. Mehaničke metode:
 Vazdušna embolija na svesnoj životinji
 Spaljivanje
 Iskrvavanje svesne životinje
 Dekompresija: širenje gasa zarobljenog u telesnim šupljinama može biti veoma bolno
 Utapanje
 Hipotermija, brzo smrzavanje
 Omamljivanje: omamljivanje nije metoda eutanazije, uvek treba da bude praćeno metodom koja obezbeđuje smrt
 Kill-trapping
 Strujni udar svesne životinje.
Pošto su novorođene životinje i odrasli sa oštećenim disanjem ili niskim krvnim pritiskom otporni na hipoksiju, metode koje zavise od postizanja hipoksičnog stanja (npr. CO2, CO, N2, Ar) ne treba koristiti. Ove metode se ne smeju koristiti kod životinja mlađih od dva meseca, osim za gubitak svesti i treba ih pratiti drugom metodom za izazivanje smrti. Potres mozga i cervikalna dislokacija mogu se koristiti kod veoma malih novorođenih pasa i samo u hitnim slučajevima.
Operateri treba da budu dobro obučeni za korišćenje fizičkih tehnika kako bi se osiguralo da se one pravilno i humano primenjuju. Psa treba iskrviti odmah nakon potresa mozga ili dislokacije grlića materice.

d. Potvrda smrti
Za sve korišćene metode eutanazije, smrt treba da se potvrdi pre nego što se životinje zbrinu ili ostave bez nadzora. Ako životinja nije mrtva, potrebno je izvršiti drugu metodu eutanazije.
e. Odlaganje trupa
Leševe treba odlagati na način koji je u skladu sa zakonima. Treba obratiti pažnju na rizik od nastanka ostataka u trupu. Spaljivanje je generalno najsigurniji način odlaganja leševa.


Član 7.7.7.

Praćenje i evaluacija programa kontrole populacije pasa
1. Praćenje i evaluacija omogućavaju poređenje važnih indikatora sa osnovnim linijama izmerenim tokom inicijalne procene (videti član 7.7.5.). Tri glavna razloga za sprovođenje monitoringa i evaluacije su:
a. da pomogne u poboljšanju učinka, naglašavanjem problema i uspešnih elemenata intervencija;
b. za odgovornost, da pokaže da program ostvaruje svoje ciljeve;
c. pod pretpostavkom da su metode standardizovane, da se uporedi uspeh strategija koje se koriste na različitim lokacijama i situacijama.
2. Monitoring je kontinuiran proces koji ima za cilj da proveri napredak programa u odnosu na ciljeve i omogućava redovna prilagođavanja. Evaluacija je periodična procena, koja se obično sprovodi na određenim prekretnicama kako bi se proverilo da li program ima željeni i iskazani uticaj. Ove procedure uključuju merenje „indikatora“ koji su odabrani zato što odražavaju važne komponente programa u različitim fazama. Izbor odgovarajućih indikatora zahteva jasno planiranje onoga što program želi da postigne, a najbolji izbor indikatora će biti onaj koji odražava interes svih relevantnih aktera. Standardizovana metodologija će olakšati poređenje podataka iz naknadnih evaluacija i performansi između različitih projekata. Indikatori mogu biti direktna merenja područja čiji je cilj promena (npr. populacija slobodno lutajućih pasa na javnoj imovini) ili indirektne mere koje odražavaju promene u ciljanom području.
3. Elementi koje generalno treba pratiti i evaluirati uključuju:

a. veličina populacije pasa, podeljena na podpopulacije u skladu sa vlasništvom i ograničenjem kretanja (tj. lutanje neograničeno ili ograničeno od strane vlasnika);
b. dobrobit pasa, u ciljnoj populaciji (npr. ocena stanja tela, stanje kože i povrede ili hromost) i kao rezultat programa (ako intervencije uključuju direktno rukovanje psima, dobrobit pasa kao rezultat ovog rukovanja treba da se prati) ;
c. prevalencija zoonotskih bolesti, kao što je besnilo, i kod životinja i kod ljudi;
d. odgovorno vlasništvo nad životinjama, uključujući mere stavova i razumevanje odgovornog vlasništva i dokaze da se to pretvara u odgovorno ponašanje.
4. Postoji mnogo izvora informacija za potrebe praćenja i evaluacije, uključujući:
a. povratne informacije od lokalne zajednice (npr. korišćenjem strukturisanih upitnika, fokus grupa ili procesa konsultacija u „otvorenom formatu“);
b. evidencije i mišljenja dobijena od relevantnih stručnjaka (npr. veterinara, lekara, agencija za sprovođenje zakona, edukatora);
c. merenja zasnovana na životinjama (npr. direktna istraživanja veličine populacije i statusa dobrobiti).
5. Rezultat aktivnosti u odnosu na budžet treba pažljivo evidentirati kako bi se procenio trud (ili trošak) u odnosu na rezultate i uticaj (ili korist) koji se odražavaju u rezultatima praćenja i evaluacije.

Član 7.7.8.

Pregled odgovarajućih metoda za procenu veličine populacije pasa
Procene populacije su neophodne za izradu realističnih planova za upravljanje populacijom pasa i kontrolu zoonoza, kao i za praćenje uspešnosti ovakvih intervencija. Međutim, za kreiranje efektivnih planova upravljanja, sami podaci o veličini populacije nisu dovoljni. Potrebne su dodatne informacije, kao što su stepen nadzora nad psima u vlasništvu, poreklo pasa bez vlasnika, dostupnost itd.
Izraz „u vlasništvu“ može biti ograničen na psa koji je registrovan kod organa za izdavanje dozvola, ili se može proširiti na neregistrovane životinje koje su donekle pod nadzorom i dobijaju sklonište i neki oblik nege u pojedinačnim domaćinstvima. Psi u vlasništvu mogu biti dobro nadgledani i sputani u svakom trenutku, ili mogu biti ostavljeni bez kontrole tokom različitih vremenskih perioda i aktivnosti. Psi bez vlasnika koji preuzimaju odgovornost i dalje mogu biti prihvaćeni ili tolerisani u komšiluku, a pojedinci mogu pružiti hranu i zaštitu. Takve životinje se ponekad nazivaju „psima u vlasništvu zajednice“ ili „susedskim psima“. Za posmatrača je često nemoguće odlučiti da li pas koji slobodno luta nekome pripada ili ne.
Izbor metoda za procenu veličine populacije pasa zavisi od odnosa pasa u vlasništvu i pasa bez vlasnika, što možda nije uvek lako proceniti. Za populacije sa velikim udelom pasa u vlasništvu može biti dovoljno da konsultuju evidenciju o registraciji pasa ili da sprovedu ankete domaćinstava. Ova istraživanja bi trebalo da utvrde broj pasa u vlasništvu i odnos pasa i ljudi u toj oblasti. Pored toga, mogu se postaviti pitanja o reprodukciji i demografiji pasa, pruženoj nezi, prevenciji zoonoza, učestalosti ujeda pasa itd. Treba primeniti standardne principe glasanja.
Ako je udeo pasa bez vlasnika visok ili ga je teško proceniti, onda treba pribeći eksperimentalnijim pristupima. Mogu se primeniti metode pozajmljene iz biologije divljih životinja. Budući da su uglavnom dnevni i tolerantni na blizinu ljudi, psi su podložni direktnom posmatranju i primeni tehnika ponovnog hvatanja tragova. Ipak, potrebno je uzeti u obzir brojna upozorenja i ograničenja. Prvo, rizik od prenošenja zoonoza se povećava bliskim fizičkim kontaktom. Takođe, metode su relativno radno intenzivne, zahtevaju izvesno razumevanje statistike i populacione biologije, a što je najvažnije, teško ih je primeniti na veoma velikim područjima. Treba uzeti u obzir da distribucija pasa nije slučajna, da njihove populacije nisu statične i da su pojedini psi prilično pokretni.
Brojanje pasa vidljivih u definisanom području je najjednostavniji pristup za dobijanje informacija o veličini populacije. Treba uzeti u obzir da vidljivost pasa zavisi od fizičkog okruženja, ali i od obrasca aktivnosti psa i čoveka. Vidljivost životinja se menja sa doba dana i sa godišnjim dobima u zavisnosti od dostupnosti hrane, skloništa (sedine), uznemiravanja itd. Ponovljeno standardizovano prebrojavanje pasa vidljivih u okviru definisanih geografskih lokaliteta (npr. odeljenja) i određeno vreme će dati indikacije kretanja stanovništva. Direktno brojanje je najpouzdanije ako se primenjuje na male i relativno ograničene populacije pasa, npr. u selima, gde bi bilo moguće prepoznati pojedine pse na osnovu njihovog fizičkog izgleda.

Metode koje koriste procedure ponovnog hvatanja oznaka često se smatraju pouzdanijim. Međutim, oni takođe daju pouzdane rezultate samo kada su ispunjeni određeni preduslovi. Smrtnost, emigracija i regrutacija stanovništva treba da budu minimalni tokom perioda popisa. Neko može biti u mogućnosti da u proračune uključi korektivne faktore.
Zbog toga je važno da se preporučene procedure popisa primenjuju u vremenima male disperzije i da se odaberu studijske parcele oblika i veličine koje minimiziraju efekat kretanja pasa u i van oblasti posmatranja. Popisna istraživanja treba da budu završena u roku od nekoliko dana do najviše dve nedelje kako bi se smanjile demografske promene. Pored toga, svi pojedinci u populaciji treba da imaju jednake šanse da budu prebrojani. Ovo je vrlo malo verovatno stanje za pse čija vidljivost zavisi od vlasničkog statusa i stepena nadzora. Zbog toga se preporučuje da istraživač utvrdi koji deo ukupne populacije može da pokrije metodom posmatranja i koliko se ovaj deo preklapa sa segmentom pasa u vlasništvu koji on/ona procenjuje anketama domaćinstava.
U suštini postoje dva načina da se dobije procena populacije ako je moguće, na određenom području iu roku od nekoliko dana, označiti veliki broj pasa vidljivim znakom, npr. prepoznatljiva kragna ili mrlja boje. Prvi metod zahteva da napor hvatanja (markiranja) ostane relativno konstantan tokom cele dužine studije. Ucrtavanjem dnevnog broja označenih pasa u odnosu na akumulirani ukupan broj označenih pasa za svaki dan može se ekstrapolirati vrednost koja predstavlja ukupan broj pasa u oblasti. U studijama o divljim životinjama češće se koriste metode ponovnog hvatanja oznaka. Psi se obeležavaju (označavaju) i puštaju nazad u populaciju. Populacija se zatim uzorkuje direktnim posmatranjem. Evidentira se broj obeleženih i neoznačenih pasa. Jedan pomnoži broj pasa koji su prvobitno obeleženi i pušteni sa brojem naknadno posmatranih pasa podeljen sa brojem pasa koji su viđeni kao obeleženi tokom ponovnog posmatranja da bi se dobila procena ukupne populacije.
Pošto je populacija pasa čitavih zemalja, država, provincija ili čak gradova prevelika za potpunu procenu, neophodno je primeniti metode koje su gore sažete na uzorkovanim područjima. Treba ih odabrati (koristeći zdrav razum) tako da se rezultati mogu ekstrapolirati na veća područja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s