Avenija MB , činjenice i fotosi. Nastavite sa čitanjem
BLOG AKTUELNO
PRIHVATILIŠTA ZA PSE ŠIROM SRBIJE CENTRI ZA ZLOUPOTREBU JAVNIH RESURSA I MUČENJE .
Rad svih prihvatilišta širom Srbije, uključujući i rad onih u većim gradskim centrima, Beograd, Niš, Novi Sad je netransparentan i samim tim omogućava sve vrste koruptivnih radnji.
U prihvatilištima se uhljebljuju oni bliski vlasti, koji će ćutati o kradji i poslušno je sprovoditi. Svi koji se razlikuju bivaju ekspresno udaljeni.
Prihvatilišta NISU OTVORENA ZA JAVNOST, sem na papiru, i to u vreme kad niko ko radi ili ide u školu, ne može da ih poseti.
U nekim prihvatilištima čak postoje i liste lica koja ne smeju da udju u javni objekat. Onima koji ukazuju na nepravilnosti se otvoreno preti.
U prihvatilištima je SLIKANJE ZABRANJENO.
Prihvatilišta NEMAJU SAJTOVE ZA UDOMLJAVANJE PASA. Prihvatilišta NE OBJAVLJUJU JAVNO OGLASE ZA ZAPOSLENJE.
JKPreduzeća NE OBJAVLJUJU JAVNO SVE TENDERE.
Prihvatilišta NE POŠTUJU ZAKON O DOBROBITI I UBIJAJU PSE POD IZGOVOROM DA SU AGRESIVNI.
Prihvatilišta NE SARADJUJU SA UDRUŽENJIMA ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA, SEM AKO IH SAMI NISU ODABRALI ZA POKRIĆE SVOJIH ZLODELA.
Prihvatilišta NISU PRIHVATILIŠTA, VEĆ ŠINTERAJI.
U prihvatilištima se psi muče, a na njima se zaradjuju milioni, koji nestaju u privatnim džepovima.
I sve je ovo posledica NEVLADAVINE PRAVA, IZIGRAVANJA I NESPROVODJENJA ZAKONA, ODSUSTVA SVAKE ODGOVORNOSTI I SAVESTI.
Jedna od mnogobrojnih deponija užasa i smrti…
Kao i na svim deponijama po Srbiji i ovde cveta samo HOROR.
U 21om veku, slike koje vidimo su slike iz filmova strave i užasa, na koje niko normalan ne može da ostane ravnodušan.
Na šta je sve spremna ljudska vrsta? Jer ova nevina bića nisu sama došla na deponiju djubreta.
Donesena su i tamo bačena. A bacili su ih oni koji sebe nazivaju ljudima, gradjanima i smatraju da zaslužuju poštovanje.
Zapanjuje broj štenadi koji je ovde, kao i u Bogutovcu nadjen. Nastavite sa čitanjem
NAŠIM NOVCEM SE FINANSIRA ZBRINJAVANJE BESKUĆNIH PASA U PRIHVATILIŠTIMA. NOVAC SE KRADE, A PROBLEM BESKUĆNIH PASA NA ULICAMA NE REŠAVA.
BESKUĆNI PSI ZLATNE KOKE ZA ZARADU.
OPŠTINSKA PRIHVATILIŠTA ZA PSE SU ZAPOSELI BESKRUPULOZNI LOPOVI
GRADJANIN CIVILIZOVANE ZEMLJE izlazi na ulicu. Vidi psa koji se dezorijentisano okreće u krug, ne zna kuda ide. Uzima psa, odvodi ga u prvu veterinarsku ambulantu , gde se očita čip, a veterinar nastavlja posao dalje. Gradjanin naziva broj lokalnog azila, čija služba dolazi po psa. U oba slučaja, veterinar ili služba iščitaju čip psa, nazovu vlasnika, ako ga ima. Ako ga nema, što je redak slučaj, pas se zadržava u azilu, odakle se udomljava ili ostaje u njemu, dok se ne pronadje privremeni foster dom.
Kako jednostavno! Kako nemoguće u Srbiji !
IMAMO SVE USLOVE DA BESKUĆNIH PASA KOJE PRIMITIVNO I NAMERNO MEDIJI NAZIVAJU LUTALICAMA NA ULICI NE BUDE. IMAMO ZAKON O DOBOROBITI ŽIVOTINJA , KRIVIČNI KOJI IZBACIVANJE SANKCIONIŠE, ZAKON KOJI REGULIŠE OBAVEZU OPŠTINA DA PRIHVATILIŠTA IZGRADE,OGROMNA SREDSTVA IZ BUDŽETA KOJA SE U TU NAMENU ODVAJAJU, ALI…
NEMAMO LJUDE KOJI ĆE ZAKONE DA POŠTUJU I SPROVODE. NEMAMO IH JER SU MESTA NA KOJIMA TREBA DA RADE ZAUZELI ČLANOVI PSEĆE MAFIJE I TU BITIŠU GODINAMA KRADUĆI BUDŽETSKA SREDSTVA NAMENJENA ZBRINJAVANJU BESKUĆNIH PASA.
NEMAMO IH JER SE U DRUŠTVU AKTIVNO SPROVODI ŠIRENJE MRŽNJE PREMA POPULACIJI PASA I STRAHA OD NJIH KAKO BI SE PRIKRILA KRADJA.
PROSEČAN GRADJANIN SRBIJE SMATRA PSA DJUBRETOM ILI SREDSTVOM ZA ZARADU ILI GA NE ZANIMA. PAS JE OPASAN OTPAD KOJI MOŽE DA NAŠKODI NAŠOJ DECI, TO JE MANTRA. A U SKLADU SA TIM SE VEĆINA I PONAŠA.
U DRUŠTVU SE KONSTANTNO NAGLAŠAVA OPASNOST OD UJEDA, KOJI SE, VEĆINOM NAMEŠTENI KORISTE ZA DODATNU KRADJU SREDSTAVA NAMENJENIH ZA ODŠTETU .
U takvoj atmosferi nemoguće je napraviti pomak jer su institucije kojima je posao da sprovode zakon i poštuju ih zarobljene od strane ljudi koji su postavljeni na mesta na kojima ne bi smeli nikada da budu.
Po opštinama se vrte iste garniture nesmenjivih, koji samo menjaju dresove političkih partija, kako bi i nadalje, zauvek mogli neometano da kradu. Oni imenuju direktore JKP, u okviru kojih se nalaze Prihvatilišta za pse ili „zoohigijene“, rogobatno nazvane. Upravnik prihvatilišta je uvek osoba koja je povezana sa direktorom a samim tim i sa opštinskom upravom.
Javna komunalna preduzeća su u svoje delatnosti tipa uklanjanja otpada i čišćenja dimnjaka, utrpale i delatnost zoohigijene. Verovatno, jer se u našem društvu psi tretiraju kao djubre.
Mnogo je primera direktnih rodjaka koji rade kao upravnici prihvatilišta, pa imamo primer čak i žene tužioca, kao u Vršcu,takozvanom azilu, poznatom po smanjenju hrane psima, jer je nije bilo u zimskim mesecima, kada je nastalo klanje i kada je ubijeno više od 100 pasa.
Biti upravnik ili direktor Jkpa je profitabilan posao i daje mnoge mogućnosti za zloupotrebu javnih dobara, a u ovom slučaju, zoohigijena, zloupotrebu pasa o kojima se navodno brine. Psi se muče, a gradjani čiji se novac nemilice, u milionima dinara, uzima iz budžeta, se drsko kradu, dok im opštinski oci preko medija serviraju laži o nerešivom problemu pasa na ulicama, besnilu, ujedima i opasnosti i svom radu na rešenju. Već decenijama nema pomaka. A na čelu opština se vrte isti ljudi, na čelu JKPa isti ljudi, koji su stvorili znatno lično bogatstvo kradući naš novac.
I ti ljudi se biraju od strane vladajuće partije , koja god da je. Ti ljudi nemaju rešenje i ne žele da ga imaju. Ne žele da reše ništa.
Žele da nastave da kradu dok dišu, da postavljaju svoje nove pijavice koje će nastaviti njihovo zlodelo.
U Loznici je godinama na čelu grada kameleon, koji menja partije, i svakoj je odan, samo da mu se pozicija ne ugrozi. Direktor JKPa je takodje večit. Milioni su izdvojeni za prihvatilište koje je uvek zatvoreno za posete. Ono služi za sve samo ne za dobrobit pasa.
U Vranju je jedan od vlasnika vetrinarske stanice koja je imala tada neregistrovano prihvatilište (registrovani su naknadno, po našoj prijavi, a prijavu je vet inspektorka razvlačila beskonačno, uz savete iz uprave veterine kako to da radi, što znamo jer nam je greškom prosledjen mejl uprave veterine) postao predsednik skupštine opštine.
Bivši veterinar zoohigijene u Požegi, poznate po stotinama nezakonito ubijenih pasa ( eutanazija zdravih nije dozvoljena u Srbiji) je očito dobio ugled u strukturi uprave, pa je promovisan u predsednika opštine. Kao da je slava po zlu , ulaznica u organe uprave. Što gori, to bolji. Zanimljiva je i ta veza ljudi koji se po kradji proslave pa domognu skupština opština. Ovo je samo mala crtica iz bogate menažerije likova iz opština koje imaju prihvatilišta.
Opštine koje nemaju svoja prihvatilišta , a po zakonu bi morale da ih imaju, od 2013e počinju da sklapaju ugovore sa firmom, registrovanom kao radnja za čišćenje objekata i ostale usluge u poljoprivredi, zvanoj Avenija MB. Broj sklopljenih ugovora dobija razmere epidemije tako da sada ima preko 50 opština u Srbiji koje sa njima imaju ugovor, za zbrinjavanje pasa. Avenija MB ima prihvatilište , navodno za 100 pasa u Novom Selu kod Vrnjačke Banje. U njega niko ne može da udje, sem vet inspektora koji ga obilaze po brojnim prijavama i nikada nemaju primedbi. Kako je moguće tu smestiti sve uhvaćene pse , preko 50 opština, kako se to svi brzo udome, kad je ulazak zabranjen a psi se nigde ne oglašavaju?
Zašto je ulaz zabranjen kad su tu psi koji su finansirani novcem iz opštinskih budžeta? Našim novcem. I zašto se svima koji dodju po psa ponovo naplaćuju usluge?
Zašto opštine pristaju da izdvoje ogromne sume za hvatanje i zbrinjavanje pasa od strane Avenije MB, kada bi od tih izdvojenih sredstava mogle da izgrade ne jedno, već više prihvatilišta, pitanje je.
Zašto zubima brane Aveniju MB i šalju svoje komunalne inspektore da prate njene hvatače pasa, dok gradjani negoduju?
Odgovor na većinu pitanja je novac , korist. Zloupotreba.
Tako je i ovde.
Interesantno je da je i takozvana slobodna opština Paraćin, sklopila ugovor sa Avenijom MB. Da li je njihovom kvalitetu usluga teško odoleti ili je teško odoleti lakoj zaradi na beskućnim psima?
I da li se iza svih ovih priča krije dobro organizovan odliv novca na mnogo više distance?
Vrlo moguće. Ovo je kompleksna tema i duga priča koja zahteva obiman istraživački rad, o kojoj smo već mnogo pisali, a sa kojom se javnost, koja je izlagana , kao i na sve ostale teme, mora upoznati.
Radi se o korupciji širokih razmera, o psećoj mafiji, jer i to postoji.
Javna komunalna preduzeća i zoohigijene, prihvatilišta su centar našeg interesovanja i centar problema. Mi ih finansiramo i red se mora uspostaviti.
Beskućni psi su zlatne koke na kojima se besomučno i bezočno krade. I to treba svako da zna. Ova priča je mnogo gora od bilo koje druge korupcije, jer se radi o surovom mučenju živih bića, a sve u ime profitiranja na njima, jer se radi o užasnoj slici divljaštva koje sramoti Srbiju i njene gradjane.
Marina Mo
ŠVERC PASA I MAČAKA SA BALKANA TRAJE DECENIJAMA. MNOGO „ZAŠTITARA“ UMEŠANO.
Lažni zaštitnici koji dobro zaradjuju na psima su sramota i uvreda upućena svima nama, kojima je stalo da beskrajno mučenje beskućnih pasa i mačaka prestane za uvek. Da prestane višedecenijska agonija kojoj su izložene nesrećne životinje i svesni ljudi koje to duboko povredjuje. Nastavite sa čitanjem
JOŠ JEDNA DEPONIJA NA KOJOJ PSI UMIRU. BOGUTOVAC KOD KRALJEVA.
Prizori sa videa su užasni. Ovi mali se bore za život jedući leševe. Prizori su užasni, ali su istiniti. Ovo je Bogutovac, kod Kraljeva . Ubedjeni smo da je opština jako dobro upoznata sa ovom situacijom, jer ovo je mesto gde se djubre izbacuje. Poznato je svima, ali tu retko pojedinci zalaze, sem ako ne dodju da istovare , izbace psa,ostave ga na milost i nemilost ili slučajno vide sa puta, kao prijatelj čoveka koji je ovo objavio, užasnut , na facebook stranici.
Ono što je strašno u celoj priči je da ovo nije jedina deponija na kojoj se nalaze napušteni psi. Ima ih širom Srbije, a psi na njima umiru, baš kao i ovde.
Ovo je ogledalo primitivizma i surovosti počinitelja ovog zločina i nezainteresovanosti onih kojima je posao da ih ili prosvećuju ili kažnjavaju, a i sami da preduzmu akciju za rešenje problema, za koju su plaćeni našim novcem.
Link videa Gorana Marinkovića sa facebooka.
Ne mora ovako da bude u zemlji u kojoj je mučenje životinja kažnjivo. Ali samo u teoriji. I ne bi bilo, kada bi na mestima odlučivanja sedeli ljudi.
Marina Mo
MASOVAN OTPOR I UPORNOST SE ISPLATI. MINI HIDROELEKTRANE NA STAROJ PLANINI STOPIRANE.ČEKA SE SAGLASNOST MIN GRADJEVINE.
Kako su Slobodna TV i N1 objavili, vlast u Pirotu i opozicija su zajednički podržali izbacivanje svih lokacija za izgradnju mini hidroelektrana iz prostornog plana Stare planine. Doneta je odluka da se Min gradjevine uputi apel da se stave van snage sve gradjevinske dozvole koje su izdate.
Mini hidroelektrane su bile planirane na 58 lokacija. Gradjani i NVO Odbranimo reke Stare Planine su protestvovali u Pionirskom Parku u Beogradu i u Parku prirode na Staroj Planini jer njihova višemesečna borba još nije okončana. Ali, donela je značajni pomak.
Masovan otpor i upornost se isplati.
Da su ćutali, voda bi bila strpana u cevi, gradjani pokradeni, a priroda opustošena, samo da bi pojedinci na vlasti profitirali.Mladi i stari su podigli svoj glas ne misleći o pretnjama, a bilo ih je. Na početku priče je i policija dolazila da štiti graditelje, a onda se situacija preokrenula. Ova akcija treba svima da nam posluži za primer.
Ko god da je u pitanju, sa bilo kojih pozicija moći da donosi pogrešne i pogubne odluke, moramo mu se suprotstaviti. Pravda i sloboda se ne nude na zlatnom poslužavniku, za njih se treba izboriti.
U ovom slučaju je u pitanju bila zaštita opšteg dobra, Prirode , Vode, od koje svi zavisimo, koja je javno dobro, vlasništvo svih nas. Otpor je počela grupica ljudi, čiji je broj rastao. A onda, kada naraste do odredjene kritične mase, situacija se menja, jer svaki od nas je glasač, utiče na javno mnjenje, a ono kreira i stav medija, koji takodje utiču na javnost, ljuljaju se tasovi vage, pa ko prevagne.
Inspirativna akcija koja mnogo govori i od koje može mnogo da se nauči.
Zato ne ćutimo, borimo se za prirodu i životinje, jer se time borimo i za same sebe i generacije koje posle nas dolaze!
Marina Mo
MUČENJE KONJA U NIŠU NIKOM BITNO. PRETVORENO JE U OBRAČUN DESNIČARA I ROMA.
Da li bi slučaj uopšte bio pomenut da su žene iz nekog udruženja, slučajni prolaznik ili bakice spasile konja iz ruku pobesnelog seoskog gazde koji ga je tukao? Naravno da ne bi. Jer konj nije bitan , mučenje nije vest. Nastavite sa čitanjem
Još jedno masovno trovanje pasa na ulicama Prokuplja
Na svom facebook profilu Biljana Vučetić je objavila fotose 7 otrovanih pasa u centru Prokuplja. Predpostavlja se da ima još žrtava ovog trovača. Većina je sterilisana po CNR programu. Bili su to pitomi, gradski psi. Ali, nekom bolesniku su smetali.
I opet, kao i uvek, radi se o NN licu. U kakvom mi to bolesnom društvu živimo?
Ovako je svakog dana širom zemlje. Ni jedan predsednik opštine se nikada nije uzbudio, ni dao izjavu za štampu, koja je nije ni tražila, jer radi se samo o beskućnim psima, zvanim „dzukele“.
Da se prisetimo zakona. Svako ko vidi trovača, dužan je da ga prijavi, policija je dužna da izadje na lice mesta i izvrši uvidjaj, a sudovi da postupe po prijavi. I zato, makar se radilo i o NN licu, prijave je potrebno dostaviti. Prijavljujte, posmatrajte, organizujte se.
Marina Mo
Nerešen problem beskućnih pasa na ulicama je posledica vladavine korumpiranih i surovih neljudi kako u opštinama tako i u republičkim organima.
Istraživačkim radom kojim smo se bavili od osnivanja 2015 godine, na temu uzroka ogromne populacije beskućnih pasa i mačaka na ulicama Srbije, došli smo do sledećih zaključaka:
Situacija u ovoj oblasti je odraz opšte situacije u zemlji, korupcije i partokratije. Organi kojima je posao da rešavaju problem , od državnih do opštinskih, ne rade svoj posao i samo simuliraju zainteresovanost i rad, dok ustvari rade jedino na kradji budžetskih sredstava namenjenih za rešenje problema. Ljudski faktor je osnovni uzrok. Na mesta uprave postavljeni su ljudi, kojima je jedini cilj lična korist, bez znanja, empatije i razumevanja. Svako ko je drugačiji i slučajno zaluta u redove ove hobotnice, koja se može nazvati psećom mafijom, se eliminiše.
Zakoni koji regulišu situaciju postoje, ali se ne primenjuju. Ne poštuju se. Zakon o dobrobiti životinja. Zakon koji sankcioniše njihovo mučenje, Krivični zakon član 269. Zakon kojim se propisuje obaveza lokalnih samouprava da izgrade prihvatilišta
Proučavanjem tendera smo došli do ogromnih suma, koje se izdvajaju za zbrinjavanje beskućnih pasa, (azila za mačke i nema, sem na papiru) ali se psi ne zbrinjavaju uopšte, već se prepuštaju svim mogućim situacijama dok sami ne uginu ili se ubijaju , pod različim razlozima (agresivnost, najčešće, iako ti neki agresivni imaju možda samo 3 meseca).
Svako prihvatilište radi po istom sistemu uništavanja pasa, bez izuzetka. Čak i prihvatilište Šabac, koje je izgradjeno kao najmodernije u Srbiji, ubija pse u ogromnom broju.
Svaka opština, opštinska uprava i direktor JKP, bez izuzetka, na psima trpa sebi pare u džep, ma šta oni o sebi govorili i veličali svoje nepostojeće uspehe. Možda izuzetci postoje, ali mi ih nismo našli.
Opštine, koje su izgradile prihvatilišta kao i one koje , iako su bile obavezne nisu izgradile prihvatilišta, već sklopile ugovore sa jaranima iz Avenije MB, Aze , sa kojima dele dobit , koja je ogromna, jer su im troškovi minimalni, svi koriste pse za ličnu dobit.
U celoj Srbiji na ovu temu, vlada mrak, blato i smrad, korupcija, partokratija i ljudska beda, gde su najgori na površini. I ovo jeste odraz cele situacije u društvu.
Licemerno pretvaranje da se o slabima brine, dok se uništavaju, a na ime brige, krade novac, toj brizi namenjen.
Ova vrsta koruptivne kradje je mnogo gora od ostalih, jer se ovde radi o živim bićima. Ne radi se o švercu cigareta. Mnogo je gora jer svedoči o potpunom nedostatku empatije i ljudskosti kod ljudi u Upravi veterine, u opštinskim skupštinskim odborima,medju predsednicima opština, direktorima JKP, zoohigijena, upravnicima zoohigijena.
Ovde možemo dodati i republičke veterinarske inspektore, koji rade na dugme, pa se sve prikriva. I sudove, koji ne postupaju po prijavama, ignorišu ih ili odbacuju, takodje na dugme.
I baš zbog užasne situacije gde se Srbija ubraja medju najnehumanije zemlje po odnosu prema životinjama, moramo istrajati u svojoj borbi za njih, za humano društvo u kom ćemo živeti.
Mi nismo isti, mi smo ljudi i mi brinemo.
Marina Mo
