Koalicija Za Život NVO

Početak » Aktuelno (Strana 2)

Category Archives: Aktuelno

Kategorije Categories

ARHIVA ČLANAKA

PRIHVATILIŠTA ZA PSE ŠIROM SRBIJE CENTRI ZA ZLOUPOTREBU JAVNIH RESURSA I MUČENJE .

Rad svih prihvatilišta širom Srbije, uključujući i rad onih u većim gradskim centrima, Beograd, Niš, Novi Sad je netransparentan i samim tim omogućava sve vrste koruptivnih radnji.

U prihvatilištima se uhljebljuju oni bliski vlasti, koji će ćutati o kradji i poslušno je sprovoditi. Svi koji se razlikuju bivaju ekspresno udaljeni.

Prihvatilišta NISU OTVORENA ZA JAVNOST, sem na papiru, i to u vreme kad niko ko radi ili ide u školu, ne može da ih poseti.

U nekim prihvatilištima čak postoje i liste lica koja ne smeju da udju u javni objekat. Onima koji ukazuju na nepravilnosti se otvoreno preti.

U prihvatilištima je SLIKANJE ZABRANJENO.

Prihvatilišta NEMAJU SAJTOVE ZA UDOMLJAVANJE PASA. Prihvatilišta NE OBJAVLJUJU JAVNO OGLASE ZA ZAPOSLENJE.

JKPreduzeća NE OBJAVLJUJU JAVNO SVE TENDERE.

Prihvatilišta NE POŠTUJU ZAKON O DOBROBITI I UBIJAJU PSE POD IZGOVOROM DA SU AGRESIVNI.

Prihvatilišta NE SARADJUJU SA UDRUŽENJIMA ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA, SEM AKO IH SAMI NISU ODABRALI ZA POKRIĆE SVOJIH ZLODELA.

Prihvatilišta NISU PRIHVATILIŠTA, VEĆ ŠINTERAJI.

U prihvatilištima se psi muče, a na njima se zaradjuju milioni, koji nestaju u privatnim džepovima.

I sve je ovo posledica NEVLADAVINE PRAVA, IZIGRAVANJA I NESPROVODJENJA ZAKONA, ODSUSTVA SVAKE ODGOVORNOSTI I SAVESTI.

Jedna od mnogobrojnih deponija užasa i smrti…

Kao i na svim deponijama po Srbiji i ovde cveta samo HOROR.
U 21om veku, slike koje vidimo su slike iz filmova strave i užasa, na koje niko normalan ne može da ostane ravnodušan.
Na šta je sve spremna ljudska vrsta? Jer ova nevina bića nisu sama došla na deponiju djubreta.
Donesena su i tamo bačena. A bacili su ih oni koji sebe nazivaju ljudima, gradjanima i smatraju da zaslužuju poštovanje.

Zapanjuje broj štenadi koji je ovde, kao i u Bogutovcu nadjen.

🇷🇸
Deponija u Inđiji
Srbija, XXI vek
Slike po svemu sudeći najveće snage kojom ovaj narod raspolaže a to je primitivno bahato nasilje
truli ponos svoje superiornosti nad slabijima, nad životinjama. Sav ovaj horor nesrećnih bića govori o tome na koje monstruozitete je ljudska vrsta spremna i sposobna.
Preživele nesrećne duše su spasene, sklonjene do sledeće etape novih nepoželjnih izbačenih životinja…..I svi oni koji na neki svoj patološki način uživaju u patnji i boli inferiornih bića – životinja- neće biti benigni ni prema onima svoje dvonožne vrste. Pandorina kutija je ništa za sve ono zlo koje se krije u ljudima i koje se na ovakav način ispoljava a da pri tom ti isti ljudi nisu svesni da svo to njihovo zlo na kraju ispija najveći deo svog otrova..

Ovo je jedna od bezbroj slika jednog naroda i države koja je ogrezla u korupciji, neodgovornosti prema pravno ispisanoj reči- zakonu…
primer hroničnog žarišta destruktivnog primitivizma.
(Video snimci i fotografije ustupljeni iz privatne arhive)
🇫🇷
Déchets dans la ville d’Inđija
Serbie, 21e siècle
Les images semblent être la plus grande force de cette nation, une violence primitive et arrogante, éveillant la fierté de sa supériorité sur les plus faibles,sur les animaux . Toute cette horreur des êtres malheureux révèle à quelle monstruosité l’espèce humaine est préparée et capable. Animaux survivants, misérables âmes innocentes sont sauvés, jusqu’à la prochaine étape d’une nouvelle séries d’animaux indésirables, abandonnés ….. Et tous ceux qui, d’une manière pathologique, profitent de la souffrance des êtres inférieurs – les animaux – ne seront pas bénins pour ceux de leur espèce sur deux jambes. La boîte de Pandore n’est rien pour tout le mal caché chez l’homme et se manifeste de cette manière sans que ces mêmes personnes se rendent compte que tout leur mal finit par boire la plus grande partie de leur poison.

C’est l’une des innombrables images d’une nation et d’un État plongés dans la corruption, l’irresponsabilité de la parole écrite -la loi-
un exemple de foyers malins de primitivisme destructeur.
(Vidéos et images cède d’une archive privée)
🇬🇧
Landfill in Inđija Serbia, 21st Century Images appear to be the greatest power this nation has, which is primitive arrogant violence, rotting the pride of its superiority over the weaker, over the animals. All this horror of unhappy beings speaks to what monstrosities the human species is ready and capable of. The survivors of the unhappy souls are saved, taken to the next stage of new unwanted ejected animals ….. And all those who in some pathological way enjoy the suffering and pain of inferior beings – animals – will not be benign to those of their two-legged species. Pandora’s box is nothing for all the evil that is hidden in humans and is manifested in this way without these same people being aware that all their evil end up drinking most of their poison. This is one of the countless pictures of one the people and the state, which is steeped in corruption, irresponsibility for the legally written word – the law … an example of a chronic focal point of destructive primitivism.

(Videos and photos uploaded from a private archive)

NAŠIM NOVCEM SE FINANSIRA ZBRINJAVANJE BESKUĆNIH PASA U PRIHVATILIŠTIMA. NOVAC SE KRADE, A PROBLEM BESKUĆNIH PASA NA ULICAMA NE REŠAVA.

BESKUĆNI PSI ZLATNE KOKE ZA ZARADU.

OPŠTINSKA PRIHVATILIŠTA ZA PSE SU ZAPOSELI BESKRUPULOZNI LOPOVI

GRADJANIN CIVILIZOVANE ZEMLJE izlazi na ulicu. Vidi psa koji se dezorijentisano okreće u krug, ne zna kuda ide. Uzima psa, odvodi ga u prvu veterinarsku ambulantu , gde se očita čip, a veterinar nastavlja posao dalje. Gradjanin naziva broj lokalnog azila, čija služba dolazi po psa. U oba slučaja, veterinar ili služba iščitaju čip psa, nazovu vlasnika, ako ga ima.  Ako ga nema, što je redak slučaj, pas se zadržava u azilu, odakle se udomljava ili ostaje u njemu, dok se ne pronadje privremeni foster dom.

Kako jednostavno! Kako nemoguće u Srbiji !

IMAMO SVE USLOVE DA BESKUĆNIH PASA KOJE PRIMITIVNO I NAMERNO MEDIJI NAZIVAJU LUTALICAMA NA ULICI NE BUDE. IMAMO ZAKON O DOBOROBITI ŽIVOTINJA , KRIVIČNI KOJI IZBACIVANJE SANKCIONIŠE, ZAKON KOJI REGULIŠE OBAVEZU OPŠTINA DA PRIHVATILIŠTA IZGRADE,OGROMNA SREDSTVA IZ BUDŽETA KOJA SE U TU NAMENU ODVAJAJU, ALI…

NEMAMO LJUDE KOJI ĆE ZAKONE DA POŠTUJU I SPROVODE. NEMAMO IH JER SU MESTA NA KOJIMA TREBA DA RADE ZAUZELI ČLANOVI PSEĆE MAFIJE I TU BITIŠU GODINAMA KRADUĆI BUDŽETSKA SREDSTVA NAMENJENA ZBRINJAVANJU BESKUĆNIH PASA.

NEMAMO IH JER SE U DRUŠTVU AKTIVNO SPROVODI ŠIRENJE MRŽNJE PREMA POPULACIJI PASA I STRAHA OD NJIH KAKO BI SE PRIKRILA KRADJA.

PROSEČAN GRADJANIN SRBIJE SMATRA PSA DJUBRETOM ILI SREDSTVOM ZA ZARADU ILI GA NE ZANIMA. PAS JE OPASAN  OTPAD KOJI MOŽE DA NAŠKODI NAŠOJ DECI, TO JE MANTRA. A U SKLADU SA TIM SE VEĆINA I PONAŠA.

U DRUŠTVU SE KONSTANTNO NAGLAŠAVA OPASNOST OD UJEDA, KOJI SE, VEĆINOM NAMEŠTENI KORISTE ZA DODATNU KRADJU SREDSTAVA NAMENJENIH ZA ODŠTETU .

U takvoj atmosferi nemoguće je napraviti pomak jer su institucije kojima je posao da sprovode zakon i poštuju ih zarobljene od strane ljudi koji su postavljeni na mesta na kojima ne bi smeli nikada da budu.

Po opštinama se vrte iste garniture nesmenjivih, koji samo menjaju dresove političkih partija, kako bi i nadalje, zauvek mogli neometano da kradu. Oni imenuju direktore JKP, u okviru kojih se nalaze Prihvatilišta za pse ili „zoohigijene“, rogobatno nazvane. Upravnik prihvatilišta je uvek osoba koja je povezana sa direktorom a samim tim i sa opštinskom upravom.

Javna komunalna preduzeća su u svoje delatnosti tipa uklanjanja otpada i čišćenja dimnjaka, utrpale i delatnost zoohigijene. Verovatno, jer se u našem društvu psi tretiraju kao djubre.  

Mnogo je primera direktnih rodjaka koji rade kao upravnici prihvatilišta, pa imamo primer čak i žene tužioca, kao u Vršcu,takozvanom azilu, poznatom po smanjenju hrane psima, jer je nije bilo u zimskim mesecima, kada je nastalo klanje i kada je ubijeno više od 100 pasa.

Biti upravnik ili direktor Jkpa je profitabilan posao i daje mnoge mogućnosti za zloupotrebu javnih dobara, a u ovom slučaju, zoohigijena, zloupotrebu pasa o kojima se navodno brine.  Psi se muče, a gradjani čiji se novac nemilice, u milionima dinara, uzima iz budžeta, se drsko kradu, dok im opštinski oci preko medija serviraju laži o nerešivom problemu pasa na ulicama, besnilu, ujedima i opasnosti i svom radu na rešenju. Već decenijama nema pomaka. A na čelu opština se vrte isti ljudi, na čelu JKPa isti ljudi, koji su stvorili znatno lično bogatstvo kradući naš novac.

I ti ljudi se biraju od strane vladajuće partije , koja god da je. Ti ljudi nemaju rešenje i ne žele da ga imaju. Ne žele da reše ništa.

Žele da nastave da kradu dok dišu, da postavljaju svoje nove pijavice koje će nastaviti njihovo zlodelo.

U Loznici je godinama na čelu grada kameleon, koji menja partije, i svakoj je odan, samo da mu se pozicija ne ugrozi. Direktor JKPa je takodje večit. Milioni su izdvojeni za prihvatilište koje je uvek zatvoreno za posete. Ono služi za sve samo ne za dobrobit pasa.

U Vranju je jedan od vlasnika vetrinarske stanice koja je imala tada neregistrovano prihvatilište (registrovani su naknadno, po našoj prijavi, a prijavu je vet inspektorka razvlačila beskonačno, uz savete iz uprave veterine kako to da radi, što znamo jer nam je greškom prosledjen mejl uprave veterine) postao predsednik skupštine opštine.

Bivši veterinar zoohigijene u Požegi, poznate po stotinama nezakonito ubijenih pasa ( eutanazija zdravih nije dozvoljena u Srbiji) je očito dobio ugled u strukturi uprave, pa je promovisan u predsednika opštine. Kao da je slava po zlu , ulaznica u organe uprave. Što gori, to bolji. Zanimljiva je i ta veza ljudi koji se po kradji proslave pa domognu skupština opština. Ovo je samo mala crtica iz bogate menažerije likova iz opština koje imaju prihvatilišta.

Opštine koje nemaju svoja prihvatilišta , a po zakonu bi morale da ih imaju, od 2013e počinju da sklapaju ugovore sa firmom, registrovanom kao radnja za čišćenje objekata i ostale usluge u poljoprivredi, zvanoj Avenija MB. Broj sklopljenih ugovora dobija razmere epidemije tako da sada ima preko 50 opština u Srbiji koje sa njima imaju ugovor, za zbrinjavanje pasa. Avenija MB ima prihvatilište , navodno za 100 pasa u Novom Selu kod Vrnjačke Banje. U njega niko ne može da udje, sem vet inspektora koji ga obilaze po brojnim prijavama i nikada nemaju primedbi. Kako je moguće tu smestiti sve uhvaćene pse , preko 50 opština, kako se to svi brzo udome, kad je ulazak zabranjen a psi se nigde ne oglašavaju?

Zašto je ulaz zabranjen kad su tu psi koji su finansirani novcem iz opštinskih budžeta? Našim novcem. I zašto se svima koji dodju po psa ponovo naplaćuju usluge?

Zašto opštine pristaju da izdvoje ogromne sume za hvatanje i zbrinjavanje pasa od strane Avenije MB, kada bi od tih izdvojenih sredstava mogle da izgrade ne jedno, već više prihvatilišta, pitanje je.

Zašto zubima brane Aveniju MB i šalju svoje komunalne inspektore da prate njene hvatače pasa, dok gradjani negoduju?

Odgovor na većinu pitanja je novac , korist. Zloupotreba.

Tako je i ovde.

Interesantno je da je i takozvana slobodna opština Paraćin, sklopila ugovor sa Avenijom MB. Da li je njihovom kvalitetu usluga teško odoleti ili je teško odoleti lakoj zaradi na beskućnim psima?

I da li se iza svih ovih priča krije dobro organizovan odliv novca na mnogo više distance?

Vrlo moguće. Ovo je kompleksna tema i duga priča koja zahteva obiman istraživački rad, o kojoj smo već mnogo pisali, a sa kojom se javnost, koja je izlagana , kao i na sve ostale teme, mora upoznati.

Radi se o korupciji širokih razmera, o psećoj mafiji, jer i to postoji.

Javna komunalna preduzeća i zoohigijene, prihvatilišta su centar našeg interesovanja i centar problema. Mi ih finansiramo i red se mora uspostaviti.

Beskućni psi su zlatne koke na kojima se besomučno i bezočno krade. I to treba svako da zna. Ova priča je mnogo gora od bilo koje druge korupcije, jer se radi o surovom mučenju živih bića, a sve u ime profitiranja na njima, jer se radi o užasnoj slici divljaštva koje sramoti Srbiju i njene gradjane.

ŠVERC PASA I MAČAKA SA BALKANA TRAJE DECENIJAMA. MNOGO „ZAŠTITARA“ UMEŠANO.

Šverc pasa i mačaka sa prostora Balkana traje decenijama. Tek sa razvojem interneta na ovim prostorima u poslednje vreme se više zna i govori o tome. (Ne i na TV programima. To nije tema kojom se bave.)

Beskućnih pasa i mačaka ima na svakom koraku, rastu kao pečurke posle kiše, ne koštaju ništa, a zarada je ogromna. Gradjani se treniraju medijskim hajkama da ih mrze, tako da kada nestanu, to nikoga ne zanima. Na njima se bogate zaposleni u kojekakvim takozvanim zoohigijenama, njihovi takozvani inspektori, takozvani ljubitelji i svima je lepo, sem žrtvama tolike društvene brige o njima.

Šverc i prodaja pasa u inostranstvu donosi ogromnu zaradu. Pse i mačke švercuju oni koji o njima kobajagi brinu. Oni koji ih bukvalno imaju na gomili. Prihvatilišta, opštinska i privatna. A sve pod velom saradnje i udomljavanja i boljeg života. Saradnja sa inostranim udruženjima je javna, jer i oni brinu. Oni doniraju novac, koji sakupljaju u inostranstvu, od naivnih članova, kojima i udome zaista ponekog psa ili mačku, ali ostali idu na prodaju, pa čak i za eksperimente.

Svojevremeno je web sajt Čuvarkuća dosta pisao o tome. Još daleke 2012 godine. Oni su se samo tom temom bavili, a obelodanili su užasavajuću istinu. Balkan, večita prokleta avlija, kako za ljude , tako i za životinje. Danas, šverc nije zaustavljen, samo je postao perfidniji i bolje organizovan.

Link članka sajta Čuvarkuća, koji treba pročitati, kako bismo se upoznali sa pravom stranom šverca. Krvave žrtve za eksperimente.

Neverovatno je koliko „velikih zaštitara“, dozvoljava odlazak pasa u njihovoj brizi u inostranstvo, bez titar testa i mikročipa, bez ikakve mogućnosti daljeg praćenja kretanja pasa. Navodno, veruju da idu u bolje. Mi bismo rekli, da su zaboravili dane kad su pošteno i iskreno voleli beskućnike i da je ljubav prema materijalnoj koristi prevagnula. Takvi su najgori, jer su vukovi u ovčijoj koži, pa se teže prepoznaju. I smrde gore od direktora i upravnika opštinskih prihvatilišta, koji se makar ne pretvaraju da ih vole.

Lažni zaštitnici koji dobro zaradjuju na psima su sramota i uvreda upućena svima nama, kojima je stalo da beskrajno mučenje beskućnih pasa i mačaka prestane za uvek. Da prestane višedecenijska agonija kojoj su izložene nesrećne životinje i svesni ljudi koje to duboko povredjuje.

JOŠ JEDNA DEPONIJA NA KOJOJ PSI UMIRU. BOGUTOVAC KOD KRALJEVA.

Prizori sa videa su užasni. Ovi mali se bore za život jedući leševe. Prizori su užasni, ali su istiniti. Ovo je Bogutovac, kod Kraljeva . Ubedjeni smo da je opština jako dobro upoznata sa ovom situacijom, jer ovo je mesto gde se djubre izbacuje. Poznato je svima, ali tu retko pojedinci zalaze, sem ako ne dodju da istovare , izbace psa,ostave ga na milost i nemilost ili slučajno vide sa puta, kao prijatelj čoveka koji je ovo objavio, užasnut , na facebook stranici.

Ono što je strašno u celoj priči je da ovo nije jedina deponija na kojoj se nalaze napušteni psi. Ima ih širom Srbije, a psi na njima umiru, baš kao i ovde.

Ovo je ogledalo primitivizma i surovosti počinitelja ovog zločina i nezainteresovanosti onih kojima je posao da ih ili prosvećuju ili kažnjavaju, a i sami da preduzmu akciju za rešenje problema, za koju su plaćeni našim novcem.

Link videa Gorana Marinkovića sa facebooka.

Ne mora ovako da bude u zemlji u kojoj je mučenje životinja kažnjivo. Ali samo u teoriji. I ne bi bilo, kada bi na mestima odlučivanja sedeli ljudi.

MASOVAN OTPOR I UPORNOST SE ISPLATI. MINI HIDROELEKTRANE NA STAROJ PLANINI STOPIRANE.ČEKA SE SAGLASNOST MIN GRADJEVINE.

Kako su Slobodna TV i N1 objavili, vlast u Pirotu i opozicija su zajednički podržali izbacivanje svih lokacija za izgradnju mini hidroelektrana iz prostornog plana Stare planine. Doneta je odluka da se Min gradjevine uputi apel da se stave van snage sve gradjevinske dozvole koje su izdate.

Mini hidroelektrane su bile planirane na 58 lokacija. Gradjani i NVO Odbranimo reke Stare Planine su protestvovali u Pionirskom Parku u Beogradu i u Parku prirode na Staroj Planini jer njihova višemesečna borba još nije okončana. Ali, donela je značajni pomak.
Masovan otpor i upornost se isplati.

Da su ćutali, voda bi bila strpana u cevi, gradjani pokradeni, a priroda opustošena, samo da bi pojedinci na vlasti profitirali.Mladi i stari su podigli svoj glas ne misleći o pretnjama, a bilo ih je. Na početku priče je i policija dolazila da štiti graditelje, a onda se situacija preokrenula. Ova akcija treba svima da nam posluži za primer.
Ko god da je u pitanju, sa bilo kojih pozicija moći da donosi pogrešne i pogubne odluke, moramo mu se suprotstaviti. Pravda i sloboda se ne nude na zlatnom poslužavniku, za njih se treba izboriti.
U ovom slučaju je u pitanju bila zaštita opšteg dobra, Prirode , Vode, od koje svi zavisimo, koja je javno dobro, vlasništvo svih nas. Otpor je počela grupica ljudi, čiji je broj rastao. A onda, kada naraste do odredjene kritične mase, situacija se menja, jer svaki od nas je glasač, utiče na javno mnjenje, a ono kreira i stav medija, koji takodje utiču na javnost, ljuljaju se tasovi vage, pa ko prevagne.
Inspirativna akcija koja mnogo govori i od koje može mnogo da se nauči.
Zato ne ćutimo, borimo se za prirodu i životinje, jer se time borimo i za same sebe i generacije koje posle nas dolaze!

MUČENJE KONJA U NIŠU NIKOM BITNO. PRETVORENO JE U OBRAČUN DESNIČARA I ROMA.

Kad nemate kome da prijavite mučenje životinje, koje je zakonom kažnjivo, a koji se ne sprovodi, onda dolazimo do ovakvih situacija, gde pojedinci preuzimaju pravdu u svoje ruke. Postoji i Zakon o dobrobiti životinja i član Krivičnog zakona koji mučenje  sankcioniše, ali to je predmet podsmeha u društvu kome su životinje svedene na nivo djubreta, sa kojima može da radi ko šta hoće i kako hoće. Mučenje se u retkim slučajevima kažnjava.

Tako je i ovaj slučaj batinanja konja, koji je izazvao zgražanje kod mnogih koji još imaju empatije pokrenuo medije da o tome progovore, ali, u priči koja je ispolitizovana sa naglaskom na uzimanju pravde u svoje ruke i obračunu desničara sa Romima.

Ne ulazimo u detalje ko je i da li je desničar, već želimo da ukažemo na nezainteresovanost svih relevantnih faktora, kojima je dužnost da zakon sprovode.

Mučenje životinja je kažnjivo.

Šta biste vi uradili kada bi videli čoveka , mladog čoveka, koji mučki tuče konja? Ćutali, prošli svojim putem, zvali policiju( što ste i dužni po zakonu, a za koju znate da neće doći ili će doći pa vas ismejati, što je redovna pojava) ili ako možete, odveli to jadno biće i spasili ga batina.

U ovom slučaju je reagovalo udruženje Srpska čast iz Niša, koje je privremeno oduzelo konja , vlasnicima koji su Romi, pa je to dalo celom slučaju i političku notu. Jer, radi se Romu, koji je konja tukao i desničarskom udruženju kako to mediji navode. U celoj priči o mučenju i kršenju zakona ni reči. Bitne su reči Romi i desničari. Ne ulazimo u način na koji su preuzeli konja , uzeli , ko su i ne zanima nas. Znamo da bi svaki čovek, koji mučenju prisustvuje morao da reaguje. A kako da reaguje u društvu u kome je mučenje svakodnevna pojava koja se ne sankcioniše?

Da li bi slučaj uopšte bio pomenut da su žene iz nekog udruženja, slučajni prolaznik ili bakice spasile konja iz ruku pobesnelog seoskog gazde koji ga je tukao? Naravno da ne bi. Jer konj nije bitan , mučenje nije vest. A zakoni koji štite i nas koji imamo empatije i životinje od mučenja su mtrvo sloov na papiru već decenijama, oduvek, od dana kad su nekom čudnom igrom slučaja i nastali u ovoj zemlji, koja kasni sa zaštitom životinja 200 godina iza civilizovanih zemalja, a životinje služe samo za profitiranje na njima.

Zato se ovakve situacije i dešavaju. Ne funkcionišu insistucije, nemate kome da prijavite zlodelo, a ako to i učinite, vući će vas godinama po sudovima, a konj če odavno biti mrtav kad dobijete dopis da vam je prijava odbijena.

Ovakvih slučajeva će biti još mnogo i možda je zaista i vreme da se pravda uzme u svoje ruke, jer kad nepravda postane zakon, otpor je obaveza.

Još jedno masovno trovanje pasa na ulicama Prokuplja

Na svom facebook profilu Biljana Vučetić je objavila fotose 7 otrovanih pasa u centru Prokuplja. Predpostavlja se da ima još žrtava ovog trovača. Većina je sterilisana po CNR programu. Bili su to pitomi, gradski psi. Ali, nekom bolesniku su smetali.

I opet, kao i uvek, radi se o NN licu. U kakvom mi to bolesnom društvu živimo?

Ovako je svakog dana širom zemlje. Ni jedan predsednik opštine se nikada nije uzbudio, ni dao izjavu za štampu, koja je nije ni tražila, jer radi se samo o beskućnim psima, zvanim „dzukele“.

Da se prisetimo zakona. Svako ko vidi trovača, dužan je da ga prijavi, policija je dužna da izadje na lice mesta i izvrši uvidjaj, a sudovi da postupe po prijavi. I zato, makar se radilo i o NN licu, prijave je potrebno dostaviti. Prijavljujte, posmatrajte, organizujte se.

Nerešen problem beskućnih pasa na ulicama je posledica vladavine korumpiranih i surovih neljudi kako u opštinama tako i u republičkim organima.

Istraživačkim radom kojim smo se bavili od osnivanja 2015 godine,  na temu uzroka ogromne populacije beskućnih pasa i mačaka na ulicama Srbije, došli smo do sledećih zaključaka:

Situacija u ovoj oblasti je odraz opšte situacije u zemlji, korupcije i partokratije. Organi kojima je posao da rešavaju problem , od državnih do opštinskih, ne rade svoj posao i samo simuliraju zainteresovanost i rad, dok ustvari rade jedino na kradji budžetskih sredstava namenjenih za rešenje problema. Ljudski faktor je osnovni uzrok. Na mesta uprave postavljeni su ljudi, kojima je jedini cilj lična korist, bez znanja, empatije i razumevanja. Svako ko je drugačiji i slučajno zaluta u redove ove hobotnice, koja se može nazvati psećom mafijom, se eliminiše.

Zakoni koji regulišu situaciju postoje, ali se ne primenjuju. Ne poštuju se. Zakon o dobrobiti životinja. Zakon koji sankcioniše njihovo mučenje, Krivični zakon član 269. Zakon kojim se propisuje obaveza lokalnih samouprava da izgrade prihvatilišta

Proučavanjem tendera smo došli do ogromnih suma, koje se izdvajaju za zbrinjavanje beskućnih pasa, (azila za mačke i nema, sem na papiru) ali se psi ne zbrinjavaju uopšte, već se prepuštaju svim mogućim situacijama dok sami ne uginu ili se ubijaju , pod različim razlozima (agresivnost, najčešće, iako ti neki agresivni imaju možda samo 3 meseca).

Svako prihvatilište radi po istom sistemu uništavanja pasa, bez izuzetka. Čak i prihvatilište Šabac, koje je izgradjeno kao najmodernije u Srbiji, ubija pse u ogromnom broju.

Svaka opština, opštinska uprava i direktor JKP, bez izuzetka, na psima trpa sebi pare u džep, ma šta oni o sebi govorili i veličali svoje nepostojeće uspehe. Možda izuzetci postoje, ali mi ih nismo našli.

Opštine, koje su izgradile prihvatilišta kao i one  koje , iako su bile obavezne nisu izgradile prihvatilišta, već sklopile ugovore sa jaranima iz Avenije MB, Aze , sa kojima dele dobit , koja je ogromna, jer su im troškovi minimalni, svi koriste pse za ličnu dobit.

U celoj Srbiji na ovu temu, vlada mrak, blato i smrad, korupcija, partokratija i ljudska beda, gde su najgori na površini. I ovo jeste odraz cele situacije u društvu.

Licemerno pretvaranje da se o slabima brine, dok se uništavaju, a na ime brige, krade novac, toj brizi namenjen.

Ova vrsta koruptivne kradje je mnogo gora od ostalih, jer se ovde radi o živim bićima. Ne radi se o švercu cigareta. Mnogo je gora jer svedoči o potpunom nedostatku empatije i ljudskosti kod ljudi u Upravi veterine, u opštinskim skupštinskim odborima,medju predsednicima opština, direktorima JKP, zoohigijena, upravnicima zoohigijena.

Ovde možemo dodati i republičke veterinarske inspektore, koji rade na dugme, pa se sve prikriva. I sudove, koji ne postupaju po prijavama, ignorišu ih ili odbacuju, takodje na dugme.

I baš zbog užasne situacije gde se Srbija ubraja medju najnehumanije zemlje po odnosu prema životinjama, moramo istrajati u svojoj borbi za njih, za humano društvo u kom ćemo živeti.

Mi nismo isti, mi smo ljudi i mi brinemo.

LJUDI I NELJUDI ILI LJUBITELJI I NELJUBITELJI

Ljudi I ne ljudi ili ljubitelji I neljubitelji

Ako se nivo razvoja jednog društva meri  odnosom prema slabijima u njemu, onima koji zavise od nas, onda je  nivo našeg društva ispod svakog nivoa.

Neću ovde govoriti o odnosu prema deci, invalidima I starima, jer su oni deo naše, takozvane ljudske rase, već o odnosu prema prirodi I životinjama, vrstama koje to nisu , a od kojih zavisi I preživljavanje ljudi na planeti Zemlji, jer svi smo deo jednog eko Sistema, što naravno, većini nije jasno I ne zanima ih.

Sa malim razlikama , društva, zemlje, na skoro celoj planeti ne mogu da se pohvale humanim odnosom prema prirodi I životinjama.

Ali,  naše je zaglibilo u duboko, smrdljivo blato.

Mi se sa neljudskim odnosom prema prirodi i životinjama   susrećemo svaki dan, na svakom koraku, od momenta kada izadjemo iz svog doma. Na selu, u gradu, na putevima, u parkovima, svuda.

Srećemo napuštene pse, koji nas prate, prose hranu, mačke koje iskaču iz kontejnera kao u soc realističkim filmovima, a svi jadni I gladni,leševe zgaženih, povredjene, osakaćene, otrovane. Onda prodje skupljač metala, ošine mršavog konja bičem I tako unedogled. Onda preskočimo kese pored kontejnera I tako unedogled.  

Većina gluvih, slepih I nemih, koje zanima samo Ja I Moje, to ne vidi I ne interesuje ih.

Jedan deo tzv-ih  ljudi,  I sami učestvuju u mučenju životinja I zagadjivanju prirode. I pored postojanja zakona, ne sankcionišu se, jer u organima čiji je to posao, rade neevoluirani I nezainteresovani da ovo smatraju kršenjem zakona. Zaposlili su se da primaju platu I budu poslušni.

Jedan deo, koji ima finansijske koristi od prikrivanja mučenja, podlo ćuti.

Mediji, s obzirom na nezainteresovanu javnost, to I ne smatraju temom.

Dakle, celokupno društvo, zajednica u celini je nenaklonjena zaštiti prirode I humanom odnosu prema drugim vrstama. Primitivna, jednostavno rečeno. I veoma sklona ličnom koristoljublju.

Pošto sankcionisanja kršenja zakona skoro I da nema, na ovu temu, prećutna dozvola je data da svako radi šta hoće. Ako imate dovoljno novca, da potkupite, s obzirom na nivo korupcije, sve vam je dozvoljeno. Onda možete da radite šta hoćete, što , po zlu čuvena Avenija MB I koristi. Njima je baš sve dozvoljeno. Veterinarski inspektori su im u džepu.

Trovače pasa , koji su masovna pojava, niko nikada ne uhvati. Možda I zbog toga što se iza njih kriju I brojna komunalna preduzeća koja tako rešavaju problem pasa beskućnika na ulicama.

Pretučeni konji, obogaljeni, nikoga I ne zanimaju.

Stanje takozvanih, proizvodnih životinja, krava, ovaca, koza, koji svoj kratkotrajni život provode proizvodeći mleko, bez sunca, bez slobode, dok ne stignu do klanice, nikog ne zanima. Smeše nam se sa pakovanja u supermarketima I poručuju kako su srećni, jer nas usrećuju.

Medjutim, u svoj ovoj gomili onih koje ne zanima, postojimo I mi, koje zanima, koji osećamo njihovu patnju I bol, koji imamo tu čudnu osobinu, koju bi trebao da ima svaki čovek, SAOSEĆANJE.

Nazivaju nas LJUBITELJI ŽIVOTINJA I PRIRODE. Nismo mi nikakvi ljubitelji, mi smo LJUDI SA LJUDSKIM OSOBINAMA. Osećamo , saosećamo, vodi nas humanost I milosrdje. I boli nas patnja. Uopšte ne moramo da ih volimo, da bismo leti ostavili vodu da piju, pravili skloništa zimi, vodili unesrećene kod veterinara, plaćali od svog novca, ono za šta se izdvaja opet od našeg novca, a što nikada ne stiže do tih jadnika, jer neki drugi ne ljudi, to pokradu usput.

Ne moramo uopšte da volimo sedenje u prirodi, dok pažljivo bacamo djubre na mesto za to odredjeno, a ne kroz prozor I ne u reke.

Ne moramo da volimo konje, da bi nas duboko potreslo njihovo batinanje I bičevanje do iznemoglosti, dok ih prisiljavaju da vuku terete koje ni Golijat ne bi mogao da pomeri.

Svakodnevnica nam govori da smo okruženi brojnim neljudima, dvonošcima sisarima, koji nisu odmakli od zadovoljavanja osnovnih instikata, koji se nazivaju životinjskim, jedi, razmnoži se i spavaj. Po ovome se čini da su mnoge životinje mnogo manje životinjske od ovakvih , koji sebe svrstavaju u ljudsku rasu I smatraju se superiornim.

Kako je moguće da postoje ljudi koji nikakvo saosećanje sa ostalim bićima nemaju?

To mišljenje o superiornosti ljudske rase, naziva se specizam. Nešto slično ideji da arijevska rasa vredi više od svih ostalih.

Oni koji čine zločine prema životinjama, koji sakate prirodu oko nas, nisu svesni tog naziva I ne razmišljaju o tome.  Isto bi se poneli I prema svom rodu, slabijima od sebe, deci I starima. Brojne studije su potvrdile da većina masovnih ubica obično vežba na životinjama u detinjstvu.

Pa ipak, u našem društvu se o tome malo govori, kao da je sramno imati saosećanje I nepopularno.

Veoma smo zaostali i jako se medjusobno razlikujemo. Odatle i nepoštovanje postojećih zakona koji štite prirodu, životinje, jer većina jednostavno nema sluha ni  interesovanja da ih poštuje i sprovodi. Jako smo primitivni i to treba otvoreno da priznamo. Da, živimo u jednom primitivnom društvu u kom su evoluirani manjina. Manjina je zabrinuta zbog pomora pčela pesticidama i svesna da će to doprineti kolapsu celog ekološkog lanca, manjinu brine trovanje retkih vrsta ptica, manjinu brine gmo seme, manjinu boli sakaćenje i mučenje životinja koje žive uz nas, profitiranje na njima, dok se većina smeje u svojoj gluposti i samozadovoljstvu , nesvesna dubine idiotizma u koji je potonula. Mantra im je mržnja svega i svih koji nisu isti. Da, u takvom društvu živimo.

Kome je stalo do časti, morala, saosećanja i milosrdja? Gde su nestale te osobine? A bez njih, kako se možemo nazivati ljudskim bićima?Ne možemo.  

U društvu gde su institucije okupirali lezilebovići i koristoljupci, gde se zakon ne sprovodi, čovečnost ismejava, moramo uložiti nadljudske napore da isplivamo iz blata i krenemo u razvoj evoluiranog čoveka, svim raspoloživim sredstvima. Ne smemo odustati od insistiranja na poštovanju zakona, od prijava svih zločina, od širenja istine, jer neophodno je izmeniti mišljenje javnog mnjenja, koje će recipročno uticati i na okorele medije, koji ne umeju da propagiraju pozitivno i humano, da izmene stavove.

Moramo uporno raditi na promeni, ma koliko to teško i mučno bilo u ovom trenutku. Ne želimo da živimo medju bezosećajnim zombijima, jer je bolno gledati oko sebe i ne videti ljudskost, već glupost i samoživost. To nije društvo kom težimo.

Čast, humanost, saosećanje i milosrdje, to treba da budu odlike čoveka. Odgovornost prema prirodi i životinjama, koji zavise od nas, a nemaju glas da se za sebe bore. U takvom društvu želimo da živimo dostojanstveno i tek tada ćemo moći reći da živimo u CIVILIZACIJI.

Mi nismo ljubitelji životinja, mi smo LJUDI. 

A vi ? Kad ste poslednji put uradili neko dobro delo, a da niste očekivali korist za uzvrat? Ovo treba pitati svakog ko nema ljudske osobine I koga tudja patnja ne pogadja.

foto sa facebook