Vranje 13.07.2018.  Svedočanstvo Krunislava Nešića, kome je komšija bez ikakvog razloga , ubio psa, koji je bio deo porodice. Ovo su njegove reči.

POTRESNA ISPOVEST VLASNIKA KOME JE KOMSIJA PUSKOM UBIO PSA ! (VRANJE)

Lejlu smo usvojili pre mozda 3-4 meseca. A ovako je sve krenulo:
Ja i supruga smo se, dok jos nismo bili vencani, preselili u novu kucu na periferiji grada. Bio je to septembar prosle godine. Ona je biolog po profesiji i, kako sam mislio, cak i previse „opterecena“ zivotinjskim svetom. Njoj taj deo predstavlja 90 % dnevnih tema za razgovor. Nepune 2 nedelje nakon toga napusteni macor star mozda 2 meseca je dosao sam u moju kancelariju. Uplasen toliko da sam ga jedva uhvatio nakon 3 sata i odveo kuci. Mislio sam da je to najlepsi poklon za nju kada zapocne zivot sa mnom. Nakon jos mesec dana pronasao sam mace staro jedva mesec dana na ulici po pljusku u 1 ujutru. Naravno i ono je zavrsilo kod mene. U pocetku sam insistirao da ga udomimo. I posle tri dana odustao na njen zahtev. Vec smo imali dva macora. Dolazi 9-ti oktobar i njen rodjendan-kupujem Sibirsku vevericu i donosim je na poklon. Sad vec imamo mali zooloski vrt. Macori „pricaju“ sa mnom, veverica joj stoji na glavi po pola dana vec potpuno pripitomljena.
Od pre dve nedelje i hrcak. Klaudije, Tufi, Veverko i Dzordz. Nasa porodica.
Zeleo sam da imam Bernardinca citav zivot i cekao sam prolece da donesem stene. I slusao svaki dan pridike-nemoj da kupis, usvojicemo. I tako jedne veceri oko 3 ujutru dok je Miljana spavala ja slucajno vidim sliku Lejle listajuci facebook. I zaljubim se. Kontaktirao sam dve dame iz Kraljeva i molio ih da je daju bas meni. I uspeo. Kroz 2 nedelje otisao sam sa prijateljem u Kraljevo. Usao sam u Draganino dvoriste, Lejla je od svih ljudi dotrcala meni, sela mi u krilo i pocela da me ljubi i lize po licu. Iz cista mira. Seli smo u kola i stigli kuci. Taj put od 10 sati u oba pravca – jedan od najsrecnijih delova mog zivota ikada. Lejlinu pricu iz perioda pre toga znate.
Lejla je veliki deo dana provodila u dvoristu. Imala je obicaj da povremeno prokopa tunel ispod ograde i pobegne na ulicu. I onda po nju dodje pas lutalica koga hranimo i koji zivi na kraju ulice. I odu da se igraju. Nema saobracaja i nije opasno. Ali sam se ja plasio da ce nesto da joj se ipak dogodi i vracao je. I „krpio“ ogradu iznova. Prodje 2 nedelje i ponovo se desi isto. I tako iznova.
Poslednjih 3 dana Lejla se konstantno pronalazi izlaz. Ne mogu da pronadjem mesto gde odlazi, a prosao sam ogradu milion puta milimetar po milimetar. Zahtevao sam od Miljane da Lejla dok sam ja na poslu, a kad je napolje, bude u ogradjenom boksu. Samo da ne bude slobodna van kuce ta 2 dana, bez nadzora dok sam ja na poslu. Njoj je bilo zao. Pustila je u dvoriste i nadzirala na svakih 15-30 minuta. Oko 530 popodne izasla je po nju da je uvede. 10 min pre toga Lejla se igrala sa dascicom koju je nasla u dvoristu i lezala na pragu ulaznih vrata.
Lejle nije bilo. Istrcala je ispred kapije i pocela da je doziva. Istovremeno me pozvala telefonom. Bio sam ljut. Nakon 3 min je usledio drugi poziv. Plakala je jer joj je komsinica na 10 metara odatle rekla da je upravo cula pucnje i da su neki psi pobegli uz ulicu. Naravno da nisam verovao i odbacio to odmah. Nastavila je da trazi. Kroz 15 min usledio je njen poziv ponovo. Na kraju ulice koja broji samo 4 kuce, na kraju moje ulice, nasla je Lejlu krvavu sa prostrelnom ranom sakrivenu u zivoj ogradi. Da kazem da sam se stvorio tamo za 3 minuta ne bih preterao. Lejla je disala i imala par poderotina od metka na nogama. Povecih. Obradovao sam se-sta god PREZIVECE. Ne krvari mnogo. Nema presecene arterije. Zgrabio sam je u ruke i uneo u kola. Moj otac je vozio, veterinar je bio na putu za ordinaciju spreman da je operise. Vec je bio pozvan. Moj drugi sok-Lejlina utroba je u mojim rukama i vracam je nazad peskirom. Dobro je-ipak ne krvari previse operisace je. Pricam sa njom i ona me gleda u oci i sve razume. Ali nema snage. Htela bi da podigne glavu ka mojoj, ne uspeva. U tom paklu, moja supruga place u kolima toliko da mi se cini da ce se i njoj desiti nesto svakog casa. Lejla zatvara oci , ja joj ih otvaram i pricam joj da mora da me gleda. Nema spavanja. Kao da me razume, kapci joj padaju ona ih jedva podize i gleda u mene non stop. Stizemo u ordinaciju minut pre hirurga i unosimo je. Spasena je i nista nije bitno. Doktor je povezuje na infuziju i krece da radi. Ja izlazim iz ordinacije zovem policiju vec po treci put i sav srecan kazem Miljani-prezivece sto posto. Tu je. Sve je tu!!!! Ulazim ponovo u ordinaciju i doktor mi kaze: uradicu sve sto mogu ali stanje je jako tesko. Naravno, sta on zna, bice to ok. Bice 100%. Pricam sa Lejlom, a ona me gleda kao da zna. Izlazim ponovo napolje i ubedjujem Miljanu koja je vec u stanju nervnog sloma. Nisam joj dao da udje u ordinaciju. Ostavljam svog oca sa njom i vracam se brzo kuci, dolazi policija i zvali su me da se vratim na mesto dogadjaja. Dosta ljudi koji me poznaju traze mesto gde se sve dogodilo. Meni se neposredno pre dolaska cini da cujem pucnje. Urlam na policiju telefonom kako ludak i dalje puca. Jel cekaju da i mene ubije??? U stanju soka pricinjavaju mi se pucnji. Dolazi policija. Pratimo tragove krvi. I nalazimo. Krecem po kucama da pitam bilo koga da li je iko nesto cuo. Pucanj. Nesto. Skoro da odustajem kad cujem zenu koja vise za sebe slucajno pominje sta je vidla. Zovem policiju da dodje par kuca ispod, gospodja pokusava da se vrati u objekat i zatvori vrata. Uplasena. Nije joj poslo za rukom. Izgovara ime coveka. Coveka sa kojim sam u odlicnim odnosima. Izasao je iz kuce sa puskom. Izasao iz svoje ulice. Popeo se u moju ulicu, prisao stenetu i opalio. Lejla je lezala na pocetku moje ulice. Moja zena bila na kraju ili izlazila bas u to vreme. Od stanja soka ne seca se da je cula pucanj. Starija gospodja je stajala u dvoristu, iza garaze, u basti, 5 metara odatle. Gospodja koja mi je pomogla da je smestim u kola. Nije imala pojma da se nesto desilo. Nije ni mogla da vidi. Nedaleko odatle deca predskolskog uzrasta u dvoristu. Policija vrsi uvidjaj i oduzima oruzje. Dok privode bolesnika on progovara: Izvini nisam znao da je tvoje. Koliko saznajem-priznao je sve.
Kad sam se doselio u naselje svakom komsiji sam za svakog novog clana porodice rekao. Svakoga upoznao. Uglavnom svi imaju zivotinje. Moje su svi voleli. Svakom sam ponovio- ako se kojim slucajem desi da neki od mojih ljubimaca napravi stetu da odmah dodju do mene. Platicu sve duplo. Svakome sam to ponovio po par puta. Moja kuca je poslednja u ulici. Stavio sam kapiju na sred ulice ispred svoje kuce da napravim vece dvoriste za Lejlu. Pitao sam komsije jer je to nasa ugovorena ulica i objasnio zasto. I da je to samo do sledece godine dok potpuno ne promenim ogradu i kupim jos jedno parce zemlje pored. Slozili se svi. Niko mi rec nije rekao, a zatvorio sam im poslednjih 20 metara ulice. Prvi komsija sa jedne strane se druzi sa mojim mackama kad god je u basti. Sa svojim manje nego sa mojim. I ponavlja mi stalno kako bi voleo da ima bas takve. Njemu su te bas najbolje. Hrani mi Lejlu malinama, a jedva ih u dvoristu ima dovoljno za sebe.
Ja i supruga smo zavrsili u hitnoj pomoci. Imam 36 godina i po prvi put u zivotu tahikardiju i povisen pritisak. A radim detaljan pregled dva puta godisnje. Miljana je spavala par sati. Poslednji put je jela pre 36 sati. Odbija. Ja sam bio budan do 6 ujutru. I spavao sat ipo nakon toga. Nisam jeo od juce u 1 popodne. Nisam ni gladan.
Sahranio sam Lejlu u 5 jutros, na uzvisenom delu odakle moze da vidi sve, tako je volela. Stavio pored nje dve posude za hranu, jednu potpuno razjedenu od njenih zuba. Volela je da je vucara po dvoristu. Stavio igracku koju je ponela iz Kraljeva, i parce drveta koje je grizla dok je lezala na travi, sekund pre nego sto je bolesni um prisao i pucao u nju. I moje farmerice koje je progrizla pa sam joj poklonio. I njenu postelju gde je spavala.
Nju spustam u zemlju i ona i dalje gleda u mene. Ja je nisam spasio.
Sahranio sam je tako sto sam „ukrao“ pola sata dok moja zena spava. Da ne vidi. Jer je nije dala. Lezala je u najlonskoj kesi u dvoristu celu noc. Tamo gde inace lezi uglavnom. Na mestu koje najvise voli.
Moja supruga spava blizu Dzordza, Tufija, Klaudija i Veverka. Ponavlja da mora tako jer ce u suprotnom neko da im naudi preko noci.
Neko ce da ih ubije u kuci.

Mi nemamo decu. Imamo samo njih. Meni je to isto kao da mi je pucao u dete. Koja je razlika? Mozda bi znao da je moje pa ne bi pucao? U cije bi pucao? U sred bela dana, hladnokrvno, otpesacis laganim korakom 150 metara od svoje kuce, pucas i vratis se isto tako hladnokrvno. I nastavis svoj rucak. I onda se jako potreses kad te uhvate nakon 3 sata. I zasto? I kako to da ces se verovatno braniti sa slobode? I kako to da cu ja biti prinudjen da gledam u tvoj prozor i tebe svaki dan?
Poprilicno sam kompulsivno-opsesivan. Proveravam uredjaje po 5 puta kad izlazim. Vrata zakljucavam po 3 puta. Nocas sam prvi put ostavio sve otvoreno. Sad se preispitujem kako se to desilo. I ne pada mi nista na pamet- osim da mi mozda vise nije stalo.

Krunislav Nesic

FOTOSI PREUZETI SA FEJSBUKA.

Po ubistvu, a pucano je usred naselja, uz prisustvo uplašenih komšija, dece, ubica psa se mirno uputio kući, da bi mu pozlilo kad je policija zakucala na vrata. Da li zbog toga što smatra da je normalno ubijati pse po ulicama ili je neuračunljiv, ne znamo. Ali, interesantna je činjenica da nije priveden, kako svedoci tvrde. Kako je to moguće? I ko je sve mogao da strada ? Ako vlastima nije do ubijenih pasa, već po staroj navici, gde se krši kako  Zakon o Dobrobiti životinja, tako i Krivični Zakon, vreme je, krajnje je vreme da sankcionišemo sve koji smatraju da zakoni mogu da se krše ko kako hoće. A ako su neuračunljivi i ugrožavaju svoju okolinu, da ih smestimo, tamo gde im je i mesto. Dakle, ludnica ili zatvor. Pa da krenemo u civilizaciju mirno, bez balasta.

Vlasnik psa će pokrenuti krivičnu prijavu protiv ubice psa i kršitelja reda, mira i zakona.

I naše Udruženje će podneti prijavu protiv ubice iz Vranja. Svedoci tvrde da se  zove Mile Stošić.