Kradja budžetskih sredstava opština pod velom zbrinjavanja napuštenih pasa.
Zakon obavezuje opštine da formiraju prihvatilišta za takozvane lutalice, tj beskućne pse, napuštene ili rodjene na ulici, u okviru komunalnih preduzeća, gde su ove ustanove koje bi trebale imati humani karakter, strpane kao 13 prase i pretvorene u sabirne centre za utamničenje, mučenje i eliminaciju, koja je dostigla razmere genocida. U opštinama gde su ova prihvatilišta i otvorena, slika je sumorna i nedostojna čovečnosti.
Medjutim, u mnogim opštinama, prihvatilišta nikada nisu otvorena. Odgovorni za
nepoštovanje zakona nikada nisu kažnjeni.
Pravdaju se nedostatkom sredstava. U isto vreme odvajaju ogromne sume za
plaćanje novoizumljenih hvatača pasa, koji pse navodno odvode u svoj sabirni
centar, jedan jedini za preko 50 opština sa kojima imaju ugovore, a gde psi
nestaju. Novac iz budžeta opštine se bukvalno baca u džepove firmi, tipa
Avenija MB (registrovana radnja za čišćenje), Aza , koje su sebe proglasile
stručnima za takvu vrstu posla. Uprave opština u kojima pobedjuju na nameštenim
tenderima, sasvim sigurno imaju koristi, jer se deo sredstava vraća u njihove
džepove. A pojava sklapanja ugovora sa gore navedenim je dostigla razmere
epidemije.
Na primeru opštine Vranje, koja ima svoje komunalno preduzeće, imala je i
prihvatilište(istina neuslovno, u vlasništvu vet stanice Vranje, koje je radilo
neregistrovano i nekontrolisano godinama, dok nismo pokrenuli pitanje
registracije) možemo videti koliko je primamljiva ideja saradnje sa Avenijom
MB, gramzivima i nezasitnima, nemoralnima i beskrupuloznima. Dakle, i pored
svih uslova da po zakonu otvori svoje prihvatilište, ova opština je izabrala da
nešto više od 38.500 eura baci u vetar, kako bi ulice Vranja očistila od
nepoželjnih pasa.(Pošto ovo ne rešava problem brojnosti populacije napuštenih
pasa sistematski, već privremeno i nezakonito, nehumano, ubijanjem, jasno je da
se ne radi o želji za njegovim rešenjem , već za brzom kradjom. Psi su
kolateralna šteta.) Ko se sve ugradio u ovu sumu, možemo da nagadjamo. Logično,
potpisnici ugovora i izvršioci. Komunalni inspektori sluze kao obezbedjenje surovim ubicama, kao kapoi prate hvatače Avenije MB,kako bi ulili dozu lažne zakonitosti i pravdali ovo bezumlje, a pri tome plašili i vredjali one retke stanovnike koji ovo smatraju
divljaštvom. Hvatači se šunjaju sa mrežama u rukama, kao tipovi iz
socrealističkih filmova gde se primitivni, osorni i surovi šinteri iživljavaju
nad bespomoćnim životinjama. Pare su ukradene, psi ne svedoče, mrtva usta ne
govore, troškova sem, radne snage i benzina, nema. Čista zarada i laka dobit.
Stanovništvo, otrovano decenijskom propagandom o opasnim čoporima, koje je
postalo imuno na bilo kakvu empatiju prema životinjama, ovo ne uzbudjuje. Sem
retkih, a za te postoje pretnje komunalnih inspektora. U širenju mržnje prema
psima, delotvorna je i lokalna televizija, na kojoj će se pojaviti predsednik
opštine da obavesti kako je spašen grad od najvećeg problema kojeg imaju,
beskućnih pasa. I kako se za to izdvajaju ogromna sredstva. Neće pomenuti gde
ta sredstva idu, kao ni da to nikako i nikada neće rešiti problem.
Vrlo je bitno da se dotok pasa na ulice i ne zaustavi, jer će onda ova
mogućnost beskrajne kradje, zauvek presušiti.
Ako vam padne na pamet, kao što je nama palo, da podnesete krivičnu prijavu,
sprega opština, sudstvo, veterinarska inspekcija, će se potruditi da se krivična prijava razvlači po fijokama, dok ne zastari.
Opštine koje imaju svoja prihvatilišta. Objasnićemo mogućnosti kradje na primeru Vršca i Loznice.
Glavni ključ je nedostupnost informacija, prikrivanje i zatvorenost azila. Tako
sve ostaje iza zatvorenih vrata.
Kradja počinje već pri samoj izgradnji prihvatilišta. Sume su ogromne, pa se
stiče utisak da će izrasti luksuzni objekat, a na kraju to bude samo gomila
žica i cementa.
Zatim se krade na lažiranom broju izlazaka na teren, na broju uhvaćenih pasa,
na broju izdatih vakcina protiv besnila, na naručenoj hrani, na izvršenim
veterinarskim uslugama, kojih mahom nema.
U Vršcu je 2015 navodno počela izgradnja azila(dakle, trajni smeštaj do
udomljenja), za koju je predsednik opštine izjavio da će koštati 15 miliona
dinara, prema navodima u novinama. Medjutim, direktor javnog komunalnog 22
Oktobar preduzeća je prostor, koji liči na hangar sa ispustom, u blizini
svinjca (pravi svinjac za uzgoj svinja) iznajmio od lokalnog privatnika, za
preko 2.000 eura mesečno. Izgradjene su žičane pregrade, navodna ambulanta i
mali magacin. Ogradjeno je dvorište. Kućica nema. Postoje samo drvene palete.
Ulaz je zabranjen. Najam se i dan danas plaća.Ko deli ?
U zimu 2016 je došlo do pomora pasa, jer je količina hrane smanjena ( po izjavi
upravnice nije bilo novca), pa su se psi ubijali medjusobno. Kradja novca
namenjenog za hranu, a i kupljene hrane. U roku od 3 meseca je stradalo više
od 200 pasa. Dokumentacija o uginulim psima je lažirana, a kada je priča
procurela u javnost, nije poboljšano ništa, već je donesena zabrana radnicima,
unosa mobilnih telefona, kako bi se sprečilo slikanje. Radnicima je naredjen
progon koleginice koja je ovo obelodanila, ponudjeno joj je da predje u drugu
službu i tako se svedok ukloni, što ona nije prihvatila, pa je dobila otkaz.
Posle toga joj je i kao gradjaninu zabranjen ulaz u azil. Da li je sve ovo znao
i predsednik opštine? Pa naravno. Sve krivične prijave su odbačene. Nije
zgorega napomenuti da je muž upravnice zaposlen u sudstvu.
Slike iz Vršca, kada je obelodanjen masakr pasa.
Prihvatilište KP Naš Dom Loznica je odličan primer netransparentnosti, dakle,
prikrivanja svih mogućih kradja, koje su očite. O ogromnim ulaganjima u ovo
poluraspadnuto prihvatilište, sada skriveno iza krpa i korova, možemo da čujemo
iz usta predsednika opštine i direktora komunalnog preduzeća, koji godinama
caruju ovom opštinom.Ulaganja su svake godine sve veća, od 10 miliona din do 15
miliona u prošle tri godine. Žice u boksovima su zardjale, kućice raspadnute,
hrana bačena na zemlju, posude retke. Veterinarskih usluga nema. ove podatke
imamo sa snimaka tajno snimljenih, jer je ulazak zabranjen. (A članovi
udruženja za zaštitu su proterani iz prihvatilišta. Čak im se i preti). Zašto je
ulazak zabranjen? Citiramo direktora JKP : Da se psi ne bi uznemiravali. Da se
ne bi hranili neodgovarajućom hranom. (objavljeno u Blicu). Pa na šta se onda
troši toliki novac?
I na primeru opštine sa svojim prihvatilištem i na primeru onih koji koriste
usluge hvatača dolazimo do istog, do zloupotrebe položaja u svrhu sticanja
lične koristi, do kradje budžeta opštine, kradje gradjana, do kršenja zakona,
dok se licemerno predstavlja kako se ogromna sredstva izdvajaju za rešenje
„nerešivog “ problema beskućnih pasa na ulicama i huška javnost na mržnju prema
tim opasnim bićima, kako bi se lakše i bez opstrukcija uništavali, a pri tome
neometano kralo.
Pošto su javna komunalna preduzeća veoma poželjne pozicije u podeli vlasti, jer
pružaju ogromne mogućnosti kradje, tu mesta prihvatilištima za pse ne sme da
bude. Ona moraju biti samostalna u okviru opština, bez ikakvog upliva lokalne
vlasti na izbor njihove uprave. I moraju biti strogo kontrolisana. Namenjena
onom što i treba da budu. Mesto za odmor do novog doma. Mesto gde će se psi
sterilisati, odakle će se udomljavati i koje će se baviti saradnjom sa
udruženjima za zaštitu životinja, edukacijom stanovništva i promenom sadašnjeg
stanja. U ovakvim uslovima, sada, teško da pomaka može biti.
UPRAVA JKP KOMUNALAC DIMITROVGRAD NIJE ZNALA DA MORA DA REGISTRUJE PRIHVATILIŠTE ZA PSE??
U septembru su psi koji su hvatani u Dimitrovgradu, na stari način, dobro poznat, sa neuslovnim vozilom, sa starom ekipom, neobučenom, ali sa novom opremom, koja je naručena još u avgustu ( o čemu smo pisali )stavljani u tzv novo prihvatilište, koje nije prošlo kontrolu veterinarske inspekcije, koje nije registrovano pri Upravi veterine, dok se tvrdilo kako je sve u najboljem redu. Ulazak aktivistima za zaštitu životinja je zabranjen.
Podneli smo zahtev za zatvaranjem neregistrovanog objekta, na osnovu kojeg je veterinarska inspekcija izašla na teren.
Link članka NEREGISTROVANO PRIHVATILIŠTE
U vestima RT Caribrod, tehnički direktor JKP Komunalac tvrdi da nisu znali da je potrebna registracija ????????, da u prihvatilištu ima 15 pasa i da je sve u najboljem redu, a sa novim hvatanjem će nastaviti kada budu registrovani. Navodno su zahtev podneli .???
Kako radi neregistrovano prihvatilište? Naravno, to se ne pita niko. Niko se ne kažnjava. A mi se pitamo gde su psi koji su hvatani još od kraja avgusta meseca i po navodima svedoka dovodjeni ovde? Kako će radnici bez obavezne obuke da hvataju pse, a naročito da koriste puške za omamljivanje, ako nemaju nikakvu obuku?
Takodje napominjemo da su nam se javili mnogi ljubitelji životinja, koji su bili zainteresovani za rad, ali javnog konkursa nije bilo. Bilo je usmenih izjava kako JKP u , tj Prihvatilištu nisu potrebni. Verovatno jer imaju tako spremne kadrove.
A evo šta Zakon kaže :
Zakon o dobrobiti životinja
Član 62
Vlasnik pansiona, odnosno prihvatilišta, dužan je da pre upisa u Registar objekata Ministarstvu dostavi dokaz da je obezbedio:
1) finansijska sredstva za nesmetani rad;
2) sprovođenje zdravstvene zaštite životinja;
3) odgovarajući prostor za smeštaj životinja na način koji će obezbediti dobrobit životinja i neće narušiti javni red i mir;
4) lica koja su obučena za postupanje sa životinjama.
Kad ne znaju za Zakon, kako će znati da sa psima postupaju?
Ili ćemo po starom sistemu, kako se već postupa sa profitabilnim „dzukelama“.
Stara praksa nepoštovanja Zakona se nastavlja, jer Prihvatilišta za pse nisu mesta za istinsko zbrinjavanje, već za sklanjanje sa ulica, pa šta psima bude, nema veze, a sredstva izdvojena iz budžeta za njihovu dobrobit će već da se sliju u nečije džepove. A humanost i istinsku volju za rešenjem problema, od vrha opštine pa naniže, ne pokazuje niko, niti ga to zanima. Nažalost, Prihvatišta za pse nisu Prihvatilišta, već zahvaljujući neobučenima i nedoraslima humanom zadatku, postaju vrlo brzo mučilišta i stratišta. Ljudski faktor je najveći problem, uz partokratiju i korupciju.
LOV U 21om VEKU-SPORT KRVOLOČNIH UBICA
Davna su prošlost vremena kad se lovilo zbog pukog preživljavanja I ishrane. Danas je Lov , navodno Sport, još uvek legalan,a I medju mnogima veoma popularan.
Naziva se sportom, ukoliko se bezdušno I kukavičko ubijanje životinja I ptica, može tako nazvati. Kakav je to sport gde čopor lovaca , naoružan do zuba juri bespomoćne životinje I ubija ptice u svoj lepoti svog leta? Pod punom ratnom opremom , opremljeni puškama,pištoljima, u čizmama, prslucima, opasačima, bića, koja bi se goloruka plašila I zeca, tumaraju I orgijaju po šumama I hvale se trofejima I brojem poubijanih životinja.
Lovci sebe smatraju I dobročiniteljima, a lov svetom tradicijom. Dobročinitelji su jer zimi hrane životinje, kako bi ih bilo dovoljno za sledeću sezonu ubijanja.
Tradicija je važna reč, koja daje legitimitet ubijanju. Možda je to prisećanje na vremena kada su ljudi još živeli u pećinama I kada nije bilo drugog načina da se prehrane. Ima tu još jedan bitan momenat, potreba za priapadništvom nekoj “eliti”, pa makar I izmišljenoj.
VIDEO KOJI NA SRAMOTAN NAČIN BLATI SRPSKU ISTORIJU, U CILJU PROMOCIJE LOVA.
Nekada su samo bogati mogli da love u svojim lovištima, kraljevi, feudalci, dok su ih siromašni, gladni gledali, pa se taj kompleks inferiornosti preneo I na političare, koji su opet postali neki simbol moći za prosečnog čoveka.
Tako je , biti lovac, za neuke , postao pojam “ biti neko „. Neko ko makar na kratko može da uživa u moći, nad slabijima od sebe.
Lovci se bore I za svoj podmladak. Nažalost, tako vaspitavaju I decu. Ubij dušo, to je tradicija!!
LINK SAJTA ZA PODMLADAK LOVACA
I žene su se uključile, pa sa ponosom poziraju pored hrpe leševa ubijenih lisica, zečeva, jarebica.
Čuveni “ damski” lovački klub Artemida ( boginja lova). Bar negde biti boginja , dok gadna iskežena duša ne izleti na svetlost dana. Njihov čuveni foto, Puška, leševi jarebica i cvetići. Prave dame za primer.
Lovci su na našim prostorima inače I ubice beskućnih pasa I mačaka, na šta se skoro osvrnuo predsednik opštine Apatin, konstatujući sa žaljenjem kako su to bila prava vremena. Kerove smo rešavali lovcima, tako je javno izjavio.
U mnogim opštinama je još uvek tako. A verujemo I u njegovoj.
Lovci su takodje I surovi vlasnici pasa. Njihovi psi ne doživljavaju penziju. A ako ne saradjuju, plaše se metka, završavaju sa metkom u glavi. Oni humaniji ih prosto izbace negde u nedodjiji. Dokaz su brojni lovački psi koje aktivisti nalaze , gladne i žedne, a često i ubijene.
I pored sve tužne istine, industrija se ne da. Lovačka drustva, savezi, imaju beneficija, pojavljuju se na sajmovima, lične koristi, veličanje samoznačaja I osećaj pripadnosti nekoj “ eliti”, kako to oni predstavljaju, čine da je mnogima veoma značajno što su lovci. Osećaj da si Neko , a ustvari si Niko.
U suštini , to je velika industrija I biznis prodaje opreme, oružja I ostalog, neophodnog jadnim bićima koja ne vide u mraku. Puške se prodaju I za po nekoliko miliona dinara.
Lov je I deo turističke ponude. Izvolite, dodjite, kod nas se tako lepo ubija!! I Skupština je puna lovaca. Imamo Sajam lova. Izložbe trofeja.
U 21 veku, gde je tehnologija izuzetno uznapredovala, ljudska svest nekih takozvanih ljudi je ostala na nivou pećinskog čoveka.
Ali, kao što I lovci imaju pravo da zastupaju svoje ubilačke ideje, imamo I mi pravo da zastupamo svoje humanističke. U celom svetu postoje brojne organizacije za razvoj svesti i borbu za prekidanje sumanutog ubijanja drugih vrsta.
Duboko smo ubedjeni da će razumni prevladati I da će jednom ovog divljastva zauvek nestati. ŽIVI I PUSTI DRUGE DA ŽIVE.
Marina Mo
KORUPCIJA I PARTOKRATIJA UZROK KRADJE I MUČENJA U KONC LOGORIMA ZVANIM PRIHVATILIŠTA ZA PSE
Mnogima je poznato da se na mesto direktora javnih komunalnih preduzeća
postavljaju partijski podobni, poslušni , gramzivi. Kradu na veliko, a
mesto im je nagrada za poslušnost ili mito za ćutanje. Kada je preprodaja
grobova u igri, lažiranje računa za nepotrebne ili nepostojeće usluge, govorimo
samo o kradji, ali, kada se radi o mučenju živih bića u takozvanim
prihvatilištima za pse, govorimo i o zločinu, ubistvima nevinih životinja,
pasa, na ime čijeg zbrinjavanja se iz budžeta kradu ogromna sredstva, koja
završavaju u džepovima direktora jkp a, njihovih saradnika, a i predsednika
opština. Pošto se radi o uigranoj mafiji, koja po lokalnim opštinama, vlada i
sudstvom i policijom, a naravno i veterinarskim inspektorima, jasno je zašto su
jezivi uslovi u kojima se psi nalaze dobro prikriveni, a krivične prijave
završavaju po fijokama. Zanimljiva je činjenica da se takvi lopovi i zločinci ne kažnjavaju, već naprotiv, to im je preporuka za dalje napredovanje na lestvici gramzivaca.
Tako pošto se nakradu, postaju gradonačelnici(Požega), vlasnici unosnih firmi (Avenija MB), odakle mogu još više i brže da kradu.
Biti beskrupulozan lopov je glavna preporuka u napredovanju na političkoj lestvici. Javna komunalna preduzeća su odlična odskočna daska. A zoohigijena, (odvratan i primitivan naziv), je omiljena. Psi ne govore, nema svedoka.
Izgladnjivani psi u Vršcu koji su se masovno klali i jeli jedni druge nikada neće progovoriti. Pobijeni psi iz Loznice, koji su služili kao pokretne mete, takodje neće reći ništa. Ni poluudavljeni iz Zrenjanina, ni ubijeni iz Avenije MB, koja nije opštinsko prihvatilište, ali radi za brojne opšstine, pa na neki način i jeste.
Fotosi, Vršac, Loznica, Zrenjanin, Avenija MB.
Da bi se istina o mučenju pasa prikrila, prihvatilišta su zatvorena za javnost,
iako se radi o javnim objektima. Čuvana su kao vojni objekti, slikanje je
zabranjeno, a svako ko se usudi da ih kritikuje, tuži, ukoliko je dostupan
lokalnim moćnicima biva proganjan, preti mu se i iznalazi bilo kakav razlog da
mu se nameste prijave za bilo šta što je dostupno.
Neretko se gube i radna mesta, ako se glasno izgovori istina o kradji i mučenju , kao u Vršcu, preti se udruženjima, kao u Loznici, u Majdanpeku, u Boru, u Zrenjaninu itd.itd. Klasičan mafijaški stil.
LINK ČLANKA ZA OTVORENE AZILE
Prihvatilišta za pse su zlatne koke za kradju. A da bi se lako i nesmetano kralo, urednici novina, prodatih moćnicima, su uvek spremne da razglase uzbune o razjarenim psima koji jedu malu decu i napadaju stare bakice i tako šire mržnju prema beskućnim odbačenim psima, koji tako mnogo koštaju gradjane. Ne koštaju oni mnogo, već se na njima mnogo krade.
Da bi se sva ta kradja zaustavila a problem rešio, neophodno je na prava mesta postaviti ljude, a ne točkiće jedne mafije, koja ždere Srbiju. Potrebno je otvoriti takozvana prihvatilišta za posete. Potrebno je konačno početi sprovoditi zakon. Sa ovakvom lokalnom samoupravom nema pomaka. Sa ovakvim Ministarstvom Poljoprivrede, Uprava veterine, nema pomaka. Trošimo energiju i vreme pišući dopise i boreći se za sprovodjenje zakona i humanost, obraćamo se gluvima i slepima za sve, sem za sopstvenu korist. Ali ne smemo odustati, jer ako i to ne budemo radili, situacija će biti još gora. Obilazite „azile“, ako možete da udjete, a ako ne možete, suprotstavite se tome i javno objavite, jer te žrtve bez glasa, bez ono malo dobronamernih nemaju nikoga u ovom zmijskom leglu korupcije i zla.
PUT VRANJE – NOVO SELO VODI PSE U MUČNU KRVAVU SMRT ZVANU „TRAJNO ZBRINJAVANJE“
Korumpirana vlast opštine Vranje je u februaru 2018 sklopila ugovor sa notornom Avenijom MB za hvatanje i trajno zbrinjavanje pasa u objektu koji nema nikakvih uslova za to u Novom Selu. Navodno su i posetili objekat i javno se oglasili o ispunjenosti uslova. Tako se deportovanje u konc logor, u neuslovnom prevoznom sredstvu nastavlja, mimo zakona.
U hvatanju pasa 28.8.2018. je navodno uhvaćeno 17 pasa, kako u izveštaju piše.
Kako su uspeli da stanu u dušegubku, nejasno je. Zašto su fotosi, koje smo tražili nejasni, odjednom crno beli, zašto na njima nema svih pasa, jasno je. Dokaze treba prikrivati, a zločine učiniti manje upadljivim, kad je već nemoguće, nevidljivim, jer možda će jednom, kad zavlada vladavina prava, doći na naplatu. Možda će jednom i kažnjivi zločini biti kažnjeni.
(Krivična prijava podneta pre više od mesec dana, nekima, koji bi trebalo da predstavljaju i sprovode Zakon.)
Do tada, AVENIJA MB I JARANI IZ OPŠTINSKIH RUPA, mogu da nastave KRADJU BUDŽETA OPŠTINA. Sama ideja, dati RADNJI ZA ČIŠĆENJE , TJ AVENIJI MB da hvata pse i „zbrinjava“ ih, je ravna davanja maloletne dece psihopatskim pedofilima, da ih odvedu u „srećnu budućnost“. Uprava veterine nije tog mišljenja. Baš nasuprot, sve je legalno, kako oni misle. A svakom od uhvaćenih pasa na čelu piše 50 eura. To je cena njihovog života i obraza podpisnika ovog sramnog ugovora teškog preko 38.000 eura.
Gde će nas ovo dovesti, teško je reći. U civilizovane zemlje, svakako ne. A ako ove pse, srećno zbrinute, potražimo u konc logoru Novo Selo, pre svega, nećemo ni moći da ih potražimo, jer ulaska nema, kao ni u svim konc logorima, a izvestiće nas kako su srećno udomljeni, mada nije jasno kako, kada ih niko nije ni video.
Ovakvo zlo, korupcija i nakaznost, onih koji sebe ubrajaju medju ljude, svojstveno je samo krajnjem potonuću svake ljudskosti u prostoru . beznadja
Ovo su fotosi onih „srećno zbrinutih“, koji više ne dišu. Neka im je laka, mala, nesrećna duša. Na nama je da i dalje širimo istinu, šaljemo prijave, po zakonu, ne bi li se svetlo pojavilo u ovom smrdljivom tunelu lopova i ubica.
NEREGISTROVANO PRIHVATILIŠTE ZA PSE DIMITROVGRAD „RADI“ NEZAKONITO
Takozvano prihvatilište za pse u Dimitrovgradu je počelo sa „radom“, tj. sa trpanjem uhvaćenih pasa u prve boksove. Psi se smeštaju u neuslovni,nedovršeni objekat,koji ne poseduje minim uslova za život i smeštaj životinja. Na lokaciji bivšeg vojnog radara na mestu zvanom Oštri vrh se nalazi objekat koji je trebalo da bude adaptiran za korišćenje – izjavljivao je Vasil Taškov, tehnički rukovodilac JP Komunalac, napominjući da u blizini nema naselja, niti vodotokova, što ovaj objekat čini najadekvatnijim za takvu namenu. ???
Objekat je počeo sa radom uprkos činjenici da nema resenje o ispunjenosti uslova za prihvatilište.
PRIHVATILIŠTA NEMA U REGISTRU PRIHVATILIŠTA MIN.POLJOPRIVREDE. RADNICI NEMAJU OBUKU. ULAZ JE ZABRANJEN.
JOŠ JEDAN KONC LAGER ZA PSE, KOJI ĆE SLUŽITI ZA KRADJU NOVCA IZ BUDŽETA.
SVE OVO NE OMETA PREDSEDNIKA OPŠTINE NI JKP DA RADE ŠTA HOĆE I KAKO HOĆE.
Predsednik opštine i direktor JKPa nikada nisu čuli za sledeće:
Zakon o dobrobiti životinja
Član 62
Vlasnik pansiona, odnosno prihvatilišta, dužan je da pre upisa u Registar objekata Ministarstvu dostavi dokaz da je obezbedio:
1) finansijska sredstva za nesmetani rad;
2) sprovođenje zdravstvene zaštite životinja;
3) odgovarajući prostor za smeštaj životinja na način koji će obezbediti dobrobit životinja i neće narušiti javni red i mir;
4) lica koja su obučena za postupanje sa životinjama.
Možda i jesu čuli, ali u malim opštinama, ti I ti takvi sebe smatraju nedodirljivim bogovima. A razmišljaju ovako : I za šta uopšte te džukele služe, sem da se koriste?
ZAHTEV ZA ZATVARANJE JE UREDNO, ZAKONSKI POSLAT. DA LI ĆE GA RAZMATRATI PODOBNI POSLUŠNICI ILI ODGOVORNI LJUDI ILI NIKO?
šIRENJE NEISTINA NA RTSCARIBROD. OBMANA JAVNOSTI. ALEKSANDAR GEORGIJEV IZJAVA .
foto tzv azil u izgradnji
KJP NAŠ DOM LOZNICA – DOM STRAVE I UŽASA ZA PSE LOZNICE. SMRT IZA ZABRAVLJENIH VRATA STROGO OBEZBEDJENIH SKUPIM KAMERAMA.
Takozvano Prihvatilište za pse KJP NAŠ DOM LOZNICA, samovoljom direktora tog preduzeća, Janka Aleksića, je već godinama zabranjena teritorija za sve članove lokalnog udruženja za zaštitu životinja. I ne samo za njih, za sve, koji bi da posete JAVNI OBJEKAT FINANSIRAN IZ DŽEPOVA GRADA. I to bogato finansiran. Sam predsednik opštine je izjavio za Blic, kako je u azil uloženo u 2017, 17 MIILIONA DINARA. (KUĆICE ZA PSE SU RASPADNUTE, POSUDA NEMA, VETERINARSKE NEGE NEMA.) GDE ODOŠE 17 MILIONA?
A Vidoje Petrović, gradonačenik, kaže: „O psima u azilu brinu stručni ljudi iz Zoohigijenske službe, i to doktor veterine, dva veterinarska tehničara i dva higijeničara. Koliko je briga detaljna pokazuje i to što se psi hrane posebnom, odgovarajućom hranom sa potrebnim procentom proteina. Sem toga, azil je otvorenog tipa i prima posete svakog dana od 10 do 14 sati.“ .
Ali, čak ni vreme kada je azil navodno otvoren, nije tačno, o čemu svedoči ovaj dokument, koji je potpisao direktor KJP , Janko Aleksić.
On je doneo sopstvena pravila. (Snimanje uznemirava pse, pa je zabranjeno !?)A ULASKA NEMA.
Jedino u šta su sredstva uložena je sistem promatranja ulaska, kamere. Veoma zanimljiv podatak, naročito kada se uzme u obzir nedavna priča, koja je i zvanično potvrdjena, o švercu oružja, koje se skrivalo u azilu, a koja je brzo zataškana i pojavila se samo u retkim sredstvima informisanja. Postoje čak i fotosi pasa ubijenih iz vatrenog oružja, a i svedoci.
LINK ČLANKA ŠVERC ORUŽJA PREKO AZILA
http://www.ekspres.net/brejking/u-loznici-sverceri-oruzja-ubijaju-pse-zar-ne#comment-21009
I posle brojnih krivičnih prijava, dopisa, nema pomaka. Azil je i nadalje zatvoren, sada je obrastao trnjem i nadalje zastrt krpama, kako se ništa ne bi videlo.
Stiče se utisak da je prihvatilište za pse PRIVATNI POSED JANKA ALEKSIĆA GDE MU JE OMOGUĆENO DA RADI ŠTA GOD HOĆE I KAKO HOĆE. PRIVATNI POSED KOJI FINASIRA BUDŽET GRADA.
I sve ovo uz podršku gradonačelnika, Vidoja Petrovića, čoveka sa impresivnom karijerom.Nosilac je visokih priznanja, među kojima su i dva odlikovanja Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve – ordeni Svetog Nikolaja i kralja Milutina. Dobitnik je i prestižnog priznanja „Kapetan Miša Anastasijević“ kao lider društvene odgovornosti za 2015. godinu, priznanja koje se dodeljuje najuspešnijima iz oblasti privrednog i društvenog stvaralaštva u Srbiji.
Impresivni rezime.
Kako je ovo moguće ?
I gradonačelnik i direktor KJP Naš Dom, su već godinama na ovim funkcijama, a mnogi tvrde da su u gradu zaveli strahovladu, da svako ko im se suprotstavi, dobija pretnje, pa se retki i usudjuju da pokušaju da udju u azil.
Šta se sve dešava iza katanca na KUĆI STRAVE I UŽASA, kako je ovo nesrećno mesto nazvano medju gradjanima?
I za koje svrhe služi? Ko od toga ima koristi? I ko stoji iza cele priče ?
Više o ovome možete pročitati pod kategorijom Loznica Azil za pse
PSI ŽRTVE ŠTANCERA U ZEMLJI GDE SE ZAKON NE SPROVODI, A POČINIOCI NE KAŽNJAVAJU.
Da biste bili ODGAJIVAČ PASA u zemlji Srbiji, morate biti registrovani pri APRu, pri Upravi Veterine i član KSS. Od preko 3000 članova Kin Saveza, samo je 13 registrovano pri Upravi veterine. I to nikoga ne uzbudjuje. Baš naprotiv, svi nadležni okreću glavu i svesno krše zakon. Slali smo brojne dopise na sve nadležne organe, ali bez ikakvog pomaka. Ovo bezakonje je privuklo i brojne štancere pasa, kojima nije ni do članstva u Kin Savezu, (mada i članstvo u Kin. Savezu ne znači ama baš ništa, kad je u pitanju kontrola legla i status legalne odgajivačnice) već samo do brze zarade, do „leba bez motike“, kako se to kaže. A psi se razmnožavaju bez ikakve kontrole, pod nekontrolisanim uslovima, po šupama i ćumezima, da bi, kad više ne mogu da se koriste, bili izbačeni na ulicu, kao i štenci ako se ne prodaju.
Situaciju na terenu je opisala Dragana Dragosavac u njenom postu na fejsbuku. Tužna i tragična priča. Jedna od milion, koje se dešavaju baš sada, ovde, svuda. Ljudska pohlepa, bezosećajnost, bez kontrole zakona, koja izaziva brojne posledice.
Link posta.Obavezno pročitajte.
Nevina žrtva.
Ko je kriv? Nadležni organi. Uprava veterine, veterinarski inspektori(od kojih su brojni i kinološke sudije), pa i sam Kinološki savez, kog ne zanima da svoje članove uputi da moraju da se registruju, lokalne samouprave i njihova uprava. Tužna situacija i krajnji primitizam. I još da naglasimo MUČENJE ŽIVOTINJA JE U SRBIJI KRIVIČNO DELO. Ali, koga to zanima !
Zalažemo se ZA REGISTROVANE I KONTROLISANE ODGAJIVAČNICE. Slali smo dopise na sve nadležne i slaćemo. Ovo bezakonje mora da prestane, ma ko u njega bio umešan i izvlačio korist od toga.
ŠVERC BUGARSKIH PASOŠA ZA PSE U SRBIJU SE NASTAVLJA ! ŠVERC PASA CVETA !
Koliko je šverc pasa iz Srbije u Evropu, unosan biznis , pokazuje i činjenica da je sve više švercera bugarskih pasoša i čipova.
Na svu sreću i uhvaćenih švercera.
Članak iz Kurira 14.08.2018. Uhvaćeni na prelazu Gradina
Interesantno je da mnogi zaštitnici životinja, koji saradjuju sa inostranim tzv udruženjima, ne žele da preuzmu psa čipovanog u Srbiji. Pitali smo se zašto? Zato što mu je tako lako pratiti trag. Izgovaraju se time, kako inostrani udomitelji ne žele da ih niko uznemirava, što nije istina. Mali broj pasa se srećno udomi, tj proda, a ostali završe ko zna gde, prodati za eksperimente brojnim firmama, čije su potrebe za oglednim životinjama ogromne, ili za druge svrhe.
Lakovernima nije teško pokazati sličicu srećnog psa na nekoj fotelji, na kojoj je slikan, a sa koje se seli u “ sreću i radost“.
Radi se o dobro povezanoj i uigranoj mafiji, koja i bez trunke empatije, ima na umu samo svoj profit, koji nije mali. Oni vrebaju zaštitnike životinja, koji ih spašavaju, ulaguju se donacijom hrane, pomoći za smeštaj, a onda izlaze sa idejom srećnog udomljenja u inostranstvu. Mnogi nasednu verujući i ne pitajući se, a zašto pas ne sme da se čipuje? Zašto mu ne treba titar test? Zašto baš u toj Evropi ili čak i na drugim kontinentima, baš svi čekaju na pse iz Srbije, dok se tamo nemilice neželjeni ubijaju u njihovim azilima?
Nadamo se da će lakoverni zaštitnici progledati, a da će se zveri, koje se ovim švercom bave , pohvatati i odgovarati za kršenje zakona i mučenje nevinih, nesrećnih životinja.
FOTO UPRAVA CARINA SRBIJE
Broj žrtava trovanja u Vranju raste. Otrovani psi i mačke trule na ulici.
Trovanje pasa u Vranju ima sve više i više žrtava. Prema navodima aktivista ima ih oko 17 pasa i 2 macke. I dok se izgleda kao najveći problem postavlja objavljivanje ovog zločina, a ne otkrivanje počinioca, uprava grada ne brine mnogo o uklanjaju leševa. Sada se već pronalaze naduvani leševi.
JKP Komrad Vranje ne izlazi na teren. Navodno je pokupljen jedan leš, a ovi ostali se raspadaju na visokim temperaturama. Šta radi ekološka služba grada? Ima li tu nekoga ko je svestan moguće zaraze, raznošenja otrova, trovanja vode i vazduha? Zaraza ne bira. Svi su ugroženi. Da li su nadležne službe toga svesne ili je opšta neodgovornost prevladala svaki razum i ljudskost?
Ovaj pas truli danima, pored glavne saobraćajnice, odakle se širi nesnosan smrad. Kao i ova nesrećna mačka.
Prve žrtve trovanja su pronadjene 6og avgusta. Danas je 12.avgust, a novi leševi se samo pojavljuju. Nadležni se ne trude mnogo da bilo šta urade, a Gradonačenik ima preča posla. Gde mi to živimo ?
