Azili za pse u Srbiji su farsa , laž. Retki su izuzeci, ako ih ima. Pogrešni ljudi na pogrešnim mestima, opšta korumpiranost, I psi, žtve koje ne govore. To je situacija danas, bez obzira koja je partija na vlasti po opštinama. Ono što nas plaši je da će tako I ostati, bez obzira na promene ili ne , koje nastupe ili ne nastupe.
Biti beskrupulozan lopov je glavna preporuka u napredovanju na političkoj lestvici. Javna komunalna preduzeća su odlična odskočna daska. A zoohigijena, (odvratan i primitivan naziv), je omiljena. Psi ne govore, nema svedoka.
Izgladnjivani psi u Vršcu koji su se masovno klali i jeli jedni druge nikada neće progovoriti. Pobijeni psi iz Loznice, koji su služili kao pokretne mete, takodje neće reći ništa.
Ako pogledate cenovnike JKP Zoohiigijena videćete koliko je to isplativ posao u vremenu kada firme ne rade, ne proizvodi se skoro ništa, a psi i mačke rastu sami od sebe. Upravnicima zoohigijena, većini zaposlenih, krajnje je nebitna sudbina i mučenje kroz koje ti nesrećnici prolaze. Bitna je cifra koja se na njima može izvući.
Zato su tu i postavljeni, zbog nedostatka empatije u ljudskom karakteru. I sklonosti ka koristoljublju u smislu cilj ne bira sredstva. Jednostavno, zlim ljudima je dato da odlučuju o životu I smrti nevinih.
