Koalicija Za Život NVO

Početak » Posts tagged 'čovek i životinje'

Tag Archives: čovek i životinje

Kategorije Categories

ARHIVA ČLANAKA

ČOVEK I ŽIVOTINJA


Mnogima će biti problematična jedna paralela između nacističke okrutnosti prema Jevrejima u varšavskom getu sa današnjom okrutnosti ljudi prema psima i farmera prema farmskih životinjama. Kad neko pokaže zabrinutost i revolt za postupanje prema životinjama, uvek se nađe značajan broj onih koji će pripomenuti da ima i prečih stvari od uličnih džukela, avlijanera, da treba, na primer, pomoći deci koja su gladna, napuštena, bolesna i takođe su izložena lošem postupanju. Taj je argument totalno promašen jer empatija nije diskriminatorna!!
Jer biti dobar prema životinjama nikako ne isključuje dobrotu prema deci, starima i nemoćnima ,šta više, samilost prema svim bićima je opšta bitka za čoveka. A na kraju, svi se ovi okrutni i gadni događaji svode sve na istu stvar: bilo da se radi o pripadnicima ugnjetavane manjine ili o nedužnom avlijaneru, o varšavskom getu ili o večnoj Treblinki, (kako Charles Patterson etiketira nehumani odnos čoveka prema drugim vrstama), na strani počinitelja, u jednakosti nasilja, ono što nedostaje je – ČOVEK. Ne treba više od prelistavanja crne hronike da se zaključi da je nešto alarmantno i vrlo uznemiravajuće skrenulo u patološkom pravcu u ovom društvu.

FOTO SA WEBA


Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što savršeno jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?!?Većina bi se sigurno složila sa tvrdnjom da životinje sasvim sigurno imaju dušu čak bolju,čistiju i humaniju od čoveka.
Često koristimo atribut animalno kada želimo da naglasimo da se neko u nekoj situaciji ponašao kao životinja. Koristimo reči kao što su: animalni urlik, animalni nagon, animalna snaga… Međutim, često zaboravljamo da latinska reč za životinju, animale, u samom svom korenu ima reč anima, što znači duša. Ona prema tome označava živo biće koje ima dušu. Još preciznije, anima označava dah, zbog čega se smatra da sve životinje koje dišu – imaju dah – moraju da imaju i dušu. Odatle dolazi onaj izraz – izdahnuti- u smislu ispustiti dušu.
Iako čovek oduvek živi u simbiozi sa određenim vrstama životinja, njegov odnos prema životinjama se drastično promenio i dalje se menja. Kada ljudi žive u zoni preživljavanja, ljudi životinje koriste za različite vrste poslova. Tako, na primer, pas- čuvar stada, čuvar kuće, pomoćnik u lovu, i njegovo mesto nije u kući, već u dvorištu, vrlo često na lancu. Emotivna veza čoveka i životinje postoji, ali je vremenski podređena preživljavanju pojedinca i zajednice. Međutim, kada zajednica ojača pa iz zone preživljavanja se „preseli” u zonu kvalitetnog života, ne menja se samo odnos čoveka prema drugim ljudima, menja se i njegov odnos prema životinjama! Kako preživljavanje više nije povezano sa životinjama, ljudi prekidaju taj emotivni odnos prema njima i životinje postaju nešto što je prljavo, bezkorisno i možda opasno. Sa druge strane opet, reagujući na to povećanje distance između ljudi, drugi opet sa životinjama uspostavljaju veoma jaku i čvrstu emotivnu vezu – nekada mnogo čvršću nego sa drugim ljudima! Recimo izraz ljubimac je reč koja jasno pokazuje da je u pitanju čvrst odnos ljubavi – čvrsto emotivno vezivanje.
Kada detetu roditelji obezbede da ima svog kućnog ljubimca, ono, osim što ima svog „drugara” za igru, ima jedinstvenu priliku da razvije čitav niz fantastično pozitivnih osobina. Dete uči da životinja nije igračka, već živo biće sa svim osećanjima i potrebama, razvija empatiju sa životinjom. Dete uči da je životinja nemoćna, da zavisi od čoveka i da ono treba da brine o njenim potrebama, čime razvija odgovornost u odnosu na drugoga. Ipak ne treba čekati da se ova saznanja kod deteta razviju spontano, samo po sebi time što je dobilo ljubimca, ipak je roditelj taj koji treba da ga uči empatiji i odgovornosti. Najgore je kada dete to ne nauči i postupa bezdušno i okrutni prema životinji. Oni koji se tako ponašaju prema životinjama u detinjstvu vrlo često, kada odrastu , imaju takav, možda još gori odnos prema drugim ljudima.
Treba samo pogledati učestalost neshvatljivog sadizma, iživljavanja, morbidne primitivne svireposti, čini se da je u pandemijskom porastu. Pogledajte oko sebe!! Obest balavih nasilnika u osnovnim školama, podivljali tinejdžeri koji, kao u Pekićevom romanu Besnilo, iz čista mira okrutno prebijaju slabije od sebe, ponekad i na smrt…. životinje im dođu kao kolateralna šteta.
Gdje je nestao čovek? To pitanje je danas vrlo aktualno kao što je pitanje ekonomske krize, nezaposlenosti….
A postoji li kakva uzročno posledična veza između ovog socijalno lomljivog vremena i patološke primitivne okrutnosti? Da li je pritisak ekonomske nesigurnosti i neimaštine okidač za sve rasprostranjeniju nečovečnosti? Društvene okolnosti nikako i nikada nisu opravdanje za nasilje i zločine, jer ima masa ljudi koji će u istim takvim okolnostima ostati savršeno normalni, humani. Dobar primer za to je rat; ta ekstremna situacija iz nekih je ljudi izvukla ono najbolje, to su bili heroji u ratu, dok su se drugi ponašali kao monstrumi i sadisti i dali na volju svim onim svojim najmračnijim porivima. Ljudi su u svojoj prirodi skloni da brane ideju čoveštva kojekakvim opravdanjima. Ipak, u praksi, iživljavanja, nehumanost i zatajenja savesti ne može “oprati” ni loša ekonomska situacija ni bilo kakva druga vrsta ugroženosti.
Izgovora, dakle, NEMA. Okrutni ljudi su oni koji imaju sadističke crte, narcisoidnost i sociopatske anomalije ličnosti.
Ljudi muče i iživljavaju se na životinjana, na slabijima i nemoćnijima kako bi dobili taj osećaj nekakve nadmoći, kako bi sačuvali krhki trulu bolesno frustriranu konstrukciju sopstvene ličnosti, to važi za sve vrste okrutnog ponašanja, od najobičnijeg otresitog ispoljavanja frustracije prema drugim ljudima do sadizma. Razlika između dobrih i zlih ljudi je to što zli, umesto da se suoče sa sopstvenim unutrašnjim monstruoznim demonima, okreću to spolja,prema drugima!
Da li je pravi čovek u fazi nestajanja, ili mu samo treba svim snagama pomoći da se seti da je – ČOVEK….

Lidija Mitrović Ćorković