Koalicija Za Život NVO

Početak » Posts tagged 'mučenje životinja Srbija'

Tag Archives: mučenje životinja Srbija

Kategorije Categories

ARHIVA ČLANAKA

SUROVI ZLOČINI PREMA ŽIVOTINJAMA SVAKODNEVNA POJAVA

Ravnodušnost društva prema mučenju životinja prećutno ozakonjuje sadizam kao poželjno ponašanje, koje dovodi do prevlasti beskrupuloznih sadista i ostalih duševnih bolesnika.

Ovo nije minorna, beznačajna tema, kakvom se smatra u našem društvu , gde je diskrimacija na osnovu vrste, specizam, duboko ukorenjena.

(pas nadjen obešen u Somboru)

Retko ćete čuti , čak i najpametnije glave, istaknute ličnosti u sferi kulture i obrazovanja da ovu temu uopšte i pomenu, a o zalaganju na ukazivanje problema i potrebe za njegovim rešavanjem nema govora. To je viša matematika kojom se samo jako retki bave.

Kakva je to javnost kojoj se treba ulagivati kad joj ne smeta da mučitelji i ubice bespomoćnih žive baš tu, uz njih. Da li su možda kazne male i zašto se skoro niko ne kažnjava, zašto to nije pitanje? Kakvo smo to društvo kad se javno ne žigošu ?

(pas nadjen u kanti za djubre na 40 stepeni u selu kod Vranja)

Društvo bez empatije sa duboko ukorenjenom ravnodušnošću prema drugim vrstama, gde je sramota pokazati ljubav sem u slučaju populističkih jeftinih srcedrapateljnih scena.

U našem društvu nije to ništa strašno ubiti i mučiti životinju. To je normalno, Zakon o dobrobiti kao da je donesen u nekoj drugoj dimenziji i čudimo se zašto je uopšte donesen i ko ga je to doneo? Većina ionako ne zna da postoji, pa je svejedno. A pošto se ne sprovodi, kao i da ne postoji.

Kada govorimo o osobama,  koje su sposobne da planski, smišljeno odsecaju noge i vade oči, bacaju, šutiraju, vešaju, truju, mi uvek moramo da naglasimo da su to osobe koje su opasne po ljude, po okolinu, po nas i našu decu, jer nije dovoljno to što su opasne po životinje. Životinje su manje vredna vrsta, diskriminisana u našem društvu, kojima se ljudi bave utoliko da ih eliminišu, iskoriste što bolje za svoju korist ili  bace na njih pogled i odu dalje. Manjina je zaista zaintereseovana za njihovu dobrobit, ali se ne nalazi ni na jednom mestu gde se odlučuje o njihovoj sudbini. Upravo zato što ih zanima, su eliminisani, a i žigosani i izloženi  podsmehu .

(foto štene nadjeno sa odsečenim nogama.)

Kesa nadjena kod Kraljeva puna mrtvih štenaca, na deponiji.

U jednom slučaju, skorašnjem , na videu vidimo bakicu, kojoj bismo pomogli da predje ulicu, kad bismo je sreli, kad ona već u sledećim sekundama šutira nešto ulicom. Šta je to? Malo mače, bespomoćno, koje je sigurno nije ogrebalo. I da može, nije stiglo, bakica se zaletela.

Normalan čovek koji ima osećaj empatije se pita Zašto? Kakva je to osoba? Mnoge to upšte ne zanima, jer ona je ljudsko biće, pa šta? Jedna mačka manje, više. Bakica jeste sisar na dve noge, ali da li je ljudsko biće, to je diskutabilno. U zavisnosti šta ko smatra pod pojmom ljudskog bića.

Po javnim mrežama se vrti i priča o tinejdžerima koji su psa koji ih je pratio i mahao repom usput, doveli do šina i bacili na njih, baš kad je voz naišao. Posle su se time hvalili. Baš kao i momci koji su šutirali mačku umesto lopte. I to su stavili kao video na fejsbuk da se pohvale.https://www.facebook.com/Ko-zlostavlja-i-ubija-%C5%BEivotinje-u-Srbiji-875122092522465/photos/pcb.3618351424866171/3618350918199555

Ako tinejdžeri smatraju da je fudbal sa mačkom umesto lopte dobra šala i pohvala , onda žive u sredini koja to ne osudjuje. Ako smatraju da neće biti kažnjeni za učinjeno, a neće, onda će nastaviti sa svojom zabavom i proširiti je na svakoga ko je slabiji od njih.  Ako je to tako,a jeste, onda živimo u jednom veoma bolesnom društvu koje ne želi da prepozna i osudi patološko ponašanje .

Normalne osobe, bilo kog uzrasta, deca, stari, nemaju potrebu da se dokazuju izazivanjem bola kod drugih, nemaju potrebu da svoj bes iskaljuju na slabijima od sebe. To rade psihički poremećene osobe, kojima je potrebna i pomoć stručnog lica i kazna. Pomoć kako bi se možda promenile, a kazna kako bi snosile odgovornost za svoja dela.

MUK PRAVOSUDJA

Ako na ulici naidjete na leš obešenog psa, na psa kom je vilica razneta petardom, mačku kojoj su iskopane oči, pozovete policiju, načekaćete se. I kada dodju, nevoljno će sačiniti zapisnik, posle koga se više ništa neće desiti. Niko neće pokrenuti tužbu, pa makar i protiv NN lica, a niko se neće ni potruditi da otkrije počinioca.

Udruženja za zaštitu životinja pokreću krivične prijave , ali do sada nam je poznat samo jedan slučaj gde je počinilac otkriven i osudjen na 6 meseci zatvora. Radilo se o agresivnom , surovom , odraslom čoveku koji je malom maltezeru odsekao uši, posle čega je pas iskrvario. Počinilac je osudjen , uz pritisak ljubitelja životinja , ali kaznu nije dočekao jer je izvršio samoubistvo. Nakon toga se saznalo da je maltretirao i porodicu i susede. Šta bi se sve saznalo kad bi neko pročeprkao po svim onim prijavama za mučenje i ubijanje , koje sede po fiokama tužilaštva.

Ko truje pse i mačke, golubove, sve što hoda i leti, a jede na ulicama? Zašto to nije tema, kad je trovanje uzelo razmere epidemije? Ili nije zgodno o tome govoriti kad je javna tajna da se brojne opštinske vlasti trovanjem rešavaju beskućnih pasa i mačaka po ulicama. Verovatno se taj problem prosipanja otrova po ulicama neće rešiti dok ne nastrada neki član porodice opštinskih moćnika.

Nekada smo taj problem rešavali lovcima, rečenica koju je javno izgovorio predsednik opštine Apatin pre par godina je velika surova istina o ovom društvu.

Pucanje po ulicama, trovanje, sadističko ponašanje takozvanih hvatača pasa lokalnih šinteraja, Avenije MB, AZE, i sličnih, sve su to takodje oblici teškog mučenja životinja, koje se stalno sprovodi po Srbiji. Pošto ga sprovode vladajuće strukture, zašto bi se kažnjavali sitni , mali trovači i kasapi životinja. Loš primer.

Tako ostajemo u blatu , na ulazu u civilizaciju već decenijama, jer kad se pojavi neko bolji, neko umniji, kog zanima, ostali blatnjavi i surovi mu sapletu noge i vrate ga u blato, samo da se ništa ne promeni.

Vrti se vrzino kolo pećinara, koje zakon ne zanima, koji ga ne sprovode, a javno mnjenje i njegov nivo razboritosti pliva u kanalizaciji bezumlja. Zato mučenje životinja nije tema, zato nema osude počinalaca, jer svi na kraju bivaju isti, kao u Beštijama Živka Nikolića. I oni koji zlo čine, i oni koji ćute. Zli ljudi, nesvesni ljudi, spremni na diskriminaciju svakog ko je različit čak i iz svoje vrste, a o ostalim vrstama da i ne govorimo.

Zločin prema životinji nije manje važan od zločina prema bilo kom čoveku, jer se radi o patologiji ličnosti, o nanošenju bola biću koje ga oseća, bez obzira na broj nogu na kojima hoda, ili leti.

Sve je važno u civilizovanom društvu, a naše je daleko od civilizovanog. I zato je tako mnogo patnje oko nas. Ako ne promenimo odnos prema svojoj okolini, tonućemo i nadalje u primitivizam i beščašće.

Nove žrtve za nove ili stare psihopate koje su takodje izbacili na ulicu neki koji sebe zovu ljudima. Kraljevo.

Marina Mo

ŠTA BOLI VIŠE?

Šta više boli?

Svakodnevna agonija namučenih životinja ili saznanje da živimo uz „ljude“ koji su spremni na svako zlo, samo zato što ne podnose te mačketine i one dzukele.

Svaki jutarnji izlazak na ulicu obojio je strah od onoga što ćemo videti. Još jedan grozan dan, još jedno zlo. Da li ćete naleteti na leš beskućnog psa, koji umire od otrova, da li ćete ugledati sugradjanku koja izbacuje kesu sa tek rodjenim mačićima u kantu, a onda se brzo udaljava, da li ćete naleteti na pregazen leš na putu, da li ćete gledati te pse, mačke, kako šepaju, vuku se gladni, smzavaju ili umiru od žedji, dok ih vaši „sugradjani“ teraju, gadjaju čim stignu, psuju, vrište, a onda to isto rade i vama, ako pokažete i trunčicu empatije. Da li ćete se otimati sa iskeženim , neandertalskim facama šintera da ne odvuku nekog jadnika u svoj logor, gde će nestati, „srećno udomljen“.

Da li ćete se zapitati Šta je to sa ovim ljudima i da li su uopšte ljudi? Gde su im ljudske osobine? Milosrdje, empatija? dok se deru na vas sa Vodi ih kući.

Šta boli više? Muke nesrećnih, beskućnih životinja koje gledamo I proživljavamo svaki dan ili saznanje da rod kom I sami pripadamo, u našem društvu , ima odnos prema njima kao čopor besnih kromanjonaca, spremnih samo da ubija I mrzi. I da li su ti kromanjonci većina???????

Vaši sugradjani su ti koji bacaju otrov po ulicama, prave grupe čiji je cilj da osmisle najefikasnije ubistvo beskućnih pasa i mačaka po ulicama, gde razmenjuju recepte tipa kilo mesa sa ekserima, ili sa staklom , daju savete jedni drugima gde da nabave otrov i kako da ga filuju pa raseju po ulicama. Vaše komšije prosipaju leti vodu iz šerpi da ti odvratni stvorovi ne bi pili na 40 stepeni, vaši sugradjani daju gas kad vide psa kako prelazi ulicu, deca vaših sugradjana im guraju petarde u usta i pale ih, lome štencima noge, vade im oči. Ne svi, ali većina je spremna na tako nešto, jer je opšta sramota pokazati ljubav i samilost. Medju većinom se tumači kao slabost. Teško shvatljivo ljudima koji imaju ljudske osobine, saosećanje za svaku patnju, a ne samo za svoju. Većina tih koji ne podnose te dzukele i te šugave mačketine su odrasli uz primitivne roditelje koji su ih učili da su životinje prljave i moraju da služe za bar nešto, da bi imale pravo da postoje. I nikada se nisu izdigli iz tog blata. Neki jesu. I za to što su bolji ljudi, plaćaju cenu uvreda, podsmeha I blaćenja.

Šta radi sudstvo koje ne postupa po brojnim krivičnim prijavama, šta radi Grupa za dobrobit životinja pri Upravi veterine u kojoj sede sve sama zvučna imena već godinama, šta rade mediji kojima ova tema skoro nikada nije tema, a ako i jeste onda pozovu nekog od tih istih zvučnih imena da demantuje svoj nerad i da se sve nastavi kao i pre.

I tako decenijama. Svest neljudi se ne razvija, ljudi pate, beskućnici pate, samo zato jer naše društvo u podilaženju neljudskosti ne vidi problem, jer je za mnoge, pa i za one koji su plaćeni da bi brinuli, ovo samo priča o bekućnim džukelama i onim šugavim mačketinama.

Zakon se ne sprovodi, a ako se zakon ne sprovodi svesno I namerno, da li ga treba uzeti u svoje ruke????? Da li nam je samo to preostalo? Ili ipak ima nade da postanemo civilizovano društvo, koje brine o slabijima i nemoćnima, u kome bismo se svi osećali mnogo bolje?

Link celog albuma ubijenih , izbačenih i otrovanih, na fejsbuk stranici Koalicija za Život.

MUČENJE KONJA U NIŠU NIKOM BITNO. PRETVORENO JE U OBRAČUN DESNIČARA I ROMA.

Kad nemate kome da prijavite mučenje životinje, koje je zakonom kažnjivo, a koji se ne sprovodi, onda dolazimo do ovakvih situacija, gde pojedinci preuzimaju pravdu u svoje ruke. Postoji i Zakon o dobrobiti životinja i član Krivičnog zakona koji mučenje  sankcioniše, ali to je predmet podsmeha u društvu kome su životinje svedene na nivo djubreta, sa kojima može da radi ko šta hoće i kako hoće. Mučenje se u retkim slučajevima kažnjava.

Tako je i ovaj slučaj batinanja konja, koji je izazvao zgražanje kod mnogih koji još imaju empatije pokrenuo medije da o tome progovore, ali, u priči koja je ispolitizovana sa naglaskom na uzimanju pravde u svoje ruke i obračunu desničara sa Romima.

Ne ulazimo u detalje ko je i da li je desničar, već želimo da ukažemo na nezainteresovanost svih relevantnih faktora, kojima je dužnost da zakon sprovode.

Mučenje životinja je kažnjivo.

Šta biste vi uradili kada bi videli čoveka , mladog čoveka, koji mučki tuče konja? Ćutali, prošli svojim putem, zvali policiju( što ste i dužni po zakonu, a za koju znate da neće doći ili će doći pa vas ismejati, što je redovna pojava) ili ako možete, odveli to jadno biće i spasili ga batina.

U ovom slučaju je reagovalo udruženje Srpska čast iz Niša, koje je privremeno oduzelo konja , vlasnicima koji su Romi, pa je to dalo celom slučaju i političku notu. Jer, radi se Romu, koji je konja tukao i desničarskom udruženju kako to mediji navode. U celoj priči o mučenju i kršenju zakona ni reči. Bitne su reči Romi i desničari. Ne ulazimo u način na koji su preuzeli konja , uzeli , ko su i ne zanima nas. Znamo da bi svaki čovek, koji mučenju prisustvuje morao da reaguje. A kako da reaguje u društvu u kome je mučenje svakodnevna pojava koja se ne sankcioniše?

Da li bi slučaj uopšte bio pomenut da su žene iz nekog udruženja, slučajni prolaznik ili bakice spasile konja iz ruku pobesnelog seoskog gazde koji ga je tukao? Naravno da ne bi. Jer konj nije bitan , mučenje nije vest. A zakoni koji štite i nas koji imamo empatije i životinje od mučenja su mtrvo sloov na papiru već decenijama, oduvek, od dana kad su nekom čudnom igrom slučaja i nastali u ovoj zemlji, koja kasni sa zaštitom životinja 200 godina iza civilizovanih zemalja, a životinje služe samo za profitiranje na njima.

Zato se ovakve situacije i dešavaju. Ne funkcionišu insistucije, nemate kome da prijavite zlodelo, a ako to i učinite, vući će vas godinama po sudovima, a konj če odavno biti mrtav kad dobijete dopis da vam je prijava odbijena.

Ovakvih slučajeva će biti još mnogo i možda je zaista i vreme da se pravda uzme u svoje ruke, jer kad nepravda postane zakon, otpor je obaveza.