Koalicija Za Život NVO

Početak » Posts tagged 'napušteni psi'

Tag Archives: napušteni psi

Kategorije Categories

ARHIVA ČLANAKA

PITANJE DOBROBITI NAPUŠTENIH ŽIVOTINJA. KRIVAC NEPOSTUPANJE DRŽAVNIH ORGANA I NEPOŠTOVANJE ZAKONA.

Pitanje dobrobiti napuštenih životinja je pre svega pitanje sprovodjenja postojećih zakona, eliminisanje korupcije u ovoj oblasti, a tek onda pitanje empatije i svesti zajednice.
Država pospešuje nezakonitosti nepostupanjem svojih organa i ćuti na korupciju u javnim nabavkama koje trebaju da obezbede dobrobit i humano zbrinjavanje napuštenih životinja.

Iako Zakon o dobrobiti životinja imamo još od 2009, dakle punih 10 godina, odnos ljudi prema životinjama, je sve gori i gori. Bezbroj ubistava, trovanja, zlostavljanja , silovanja, sakaćenja ostaje neprocesuirano, jer država žmuri I ćuti na haos u oblasti dobrobiti životinja I na masovno nepostovanje zakona . Državni službenici love u mutnom.


Napušteni psi na ulicama gradova Srbije su zlatna koka za korumpirane lokalne samouprave i preko njih se, pozivajući se na opravdanu potrebu njihovog zbrinjavanja izvlače ogromne sume novca iz budžeta gradova i opština Srbije.

Svi gradovi dužni su po zakonu, da ukoliko imaju napuštenih pasa i mačaka na svojoj teritoriji za njih obezbede prihvatilište kao i da organizuju ili angažuju službu zoohigijene za njihovo sakupljanje sa ulica i zbrinjavanje .

Svi gradovi nisu izgradili prihvatilišta pravdajući se nedostatkom sredstava, dok u isto vreme ti gradovi, svake godine, troše ogromne sume sklapajući nezakonite ugovore sa Avenijom MB za hvatanje i „zbrinjavanje“ pasa. Novac se odliva u privatne džepove, psi protivno zakonu muče i ubijaju, a problem velikog broja pasa na ulicama se humano ne rešava.

Od 2014 do oktobra 2019 bez prihoda Avenije Vet, samo na hvatanje i „ zbrinjavanje“ Avenija MB je zaradila više od 1,5 miliona eura. 1,5 milion na surova ubistva , tugu I nesrecu, bol, smrt.


Lista opština I prihodi po godinama, svedoče o sistematskom ispumpavanju novca iz budžeta na ime zbrinjavanja pasa, o zloupotrebi tog novca, jer tako nigde problem nije rešen, prihvatilišta nisu izgradjena, a novcem gradjana se finansira Avenija MB i njeni saradnici iz opštinskih vlasti.


U opštinskim šinterajima sa psima se ne postupa u skladu sa Zakonom o dobrobiti, sredstva se ne rasporedjuju namenski, trošenje je netransparentno, a psi se drže u užasnim uslovima. Ulaz je zabranjen u brojna prihvatilišta, a postupanje sa psima se u mnogima može nazvati zverskim. (Loznica, Vršac, Gajdobra,Zrenjanin…..) Svaki šinteraj radi po istom sistemu zloupotrebe budžetskih sredstava I uništavanja pasa, bez izuzetka. Čak i oni moderni , kao što je šinteraj Šabac, koji je izgradjen kao najmodernije prihvatilište u Srbiji, u takozvanoj slobodnoj opštini Šabac,ubija pse u ogromnom broju.
Situacija u ovoj oblasti je odraz opšte situacije u zemlji,odraz vladavine korupcije i partokratije. Organi kojima je obaveza da rešavaju problem , od državnih do opštinskih, ne rade svoj posao i samo simuliraju zainteresovanost i rad, dok ustvari rade jedino na kradji budžetskih sredstava namenjenih za rešenje problema. Ljudski faktor je osnovni uzrok. Na mesta u Upravi ne retko su postavljeni ljudi, kojima je jedini cilj lična korist, bez znanja, empatije i razumevanja. Država, njeni organi i službenici zaposleni u njima saučestvuju u prikrivanju zločina, u aminovanju zloupotreba I u osmišljavanju alibija za masovnu korupciju I zloupotrebu miliona I miliona državnog novca koji se iz budžeta izvlaci na ime zbrinjavanja napuštenih životinja


U celoj Srbiji na ovu temu, vlada mrak, blato , smrad i ljudska beda, I ovo jeste odraz cele situacije u društvu.

Krivične prijave na ovu temu se odbacuju uz nesuvisla obrazloženja, ili se ostavljaju da čame u nekoj fioci, a država donosi uredbe i odluke kojima legalizuje nezakonitosti.


Zato je najveći zlotvor za napuštene životinje država, odnosno njeni korumpirani organi i službenici.
Zato dobrobit u Srbiji odavno već nije priča samo o kucama i macama već je prevashodno priča o svemu ovome .
Kada rešimo pitanje korupcije i nepoštovanja zakona onda ćemo moći da se šapicama bavimo baš tako..kao šapicama

Kradja budžetskih sredstava opština pod velom zbrinjavanja napuštenih pasa.

 

Zakon obavezuje opštine da formiraju prihvatilišta za takozvane lutalice, tj beskućne pse, napuštene ili rodjene na ulici, u okviru komunalnih preduzeća, gde su ove ustanove koje bi trebale imati humani karakter, strpane kao 13 prase i pretvorene u sabirne centre za utamničenje, mučenje i eliminaciju, koja je dostigla razmere genocida. U opštinama gde su ova prihvatilišta i otvorena, slika je sumorna i nedostojna čovečnosti.
Medjutim, u mnogim opštinama, prihvatilišta nikada nisu otvorena. Odgovorni za
nepoštovanje zakona nikada nisu kažnjeni.
Pravdaju se nedostatkom sredstava. U isto vreme odvajaju ogromne sume za
plaćanje novoizumljenih hvatača pasa, koji pse navodno odvode u svoj sabirni
centar, jedan jedini za preko 50 opština sa kojima imaju ugovore, a gde psi
nestaju. Novac iz budžeta opštine se bukvalno baca u džepove firmi, tipa
Avenija MB (registrovana radnja za čišćenje), Aza , koje su sebe proglasile
stručnima za takvu vrstu posla. Uprave opština u kojima pobedjuju na nameštenim
tenderima, sasvim sigurno imaju koristi, jer se deo sredstava vraća u njihove
džepove. A pojava sklapanja ugovora sa gore navedenim je dostigla razmere
epidemije.

oglas
Na primeru opštine Vranje, koja ima svoje komunalno preduzeće, imala je i
prihvatilište(istina neuslovno, u vlasništvu vet stanice Vranje, koje je radilo
neregistrovano i nekontrolisano godinama, dok nismo pokrenuli pitanje
registracije) možemo videti koliko je primamljiva ideja saradnje sa Avenijom
MB, gramzivima i nezasitnima, nemoralnima i beskrupuloznima. Dakle, i pored
svih uslova da po zakonu otvori svoje prihvatilište, ova opština je izabrala da
nešto više od 38.500 eura baci u vetar, kako bi ulice Vranja očistila od
nepoželjnih pasa.(Pošto ovo ne rešava problem brojnosti populacije napuštenih
pasa sistematski, već privremeno i nezakonito, nehumano, ubijanjem, jasno je da
se ne radi o želji za njegovim rešenjem , već za brzom kradjom. Psi su
kolateralna šteta.) Ko se sve ugradio u ovu sumu, možemo da nagadjamo. Logično,
potpisnici ugovora i izvršioci. Komunalni inspektori sluze kao obezbedjenje surovim ubicama,  kao kapoi prate hvatače Avenije MB,kako bi ulili dozu lažne zakonitosti i pravdali ovo bezumlje, a pri tome plašili i vredjali one retke stanovnike koji ovo smatraju
divljaštvom. Hvatači se šunjaju sa mrežama u rukama, kao tipovi iz
socrealističkih filmova gde se primitivni, osorni i surovi šinteri iživljavaju
nad bespomoćnim životinjama. Pare su ukradene, psi ne svedoče, mrtva usta ne
govore, troškova sem, radne snage i benzina, nema. Čista zarada i laka dobit.

50 EURA
Stanovništvo, otrovano decenijskom propagandom o opasnim čoporima, koje je
postalo imuno na bilo kakvu empatiju prema životinjama, ovo ne uzbudjuje. Sem
retkih, a za te postoje pretnje komunalnih inspektora. U širenju mržnje prema
psima, delotvorna je i lokalna televizija, na kojoj će se pojaviti predsednik
opštine da obavesti kako je spašen grad od najvećeg problema kojeg imaju,
beskućnih pasa. I kako se za to izdvajaju ogromna sredstva. Neće pomenuti gde
ta sredstva idu, kao ni da to nikako i nikada neće rešiti problem.
Vrlo je bitno da se dotok pasa na ulice i ne zaustavi, jer će onda ova
mogućnost beskrajne kradje, zauvek presušiti.
Ako vam padne na pamet, kao što je nama palo, da podnesete krivičnu prijavu,
sprega opština, sudstvo, veterinarska inspekcija, će se potruditi da se krivična prijava razvlači po fijokama, dok ne zastari.

Opštine koje imaju svoja prihvatilišta. Objasnićemo mogućnosti kradje na primeru Vršca i Loznice.

Glavni ključ je nedostupnost informacija, prikrivanje i zatvorenost azila. Tako
sve ostaje iza zatvorenih vrata.
Kradja počinje već pri samoj izgradnji prihvatilišta. Sume su ogromne, pa se
stiče utisak da će izrasti luksuzni objekat, a na kraju to bude samo gomila
žica i cementa.
Zatim se krade na lažiranom broju izlazaka na teren, na broju uhvaćenih pasa,
na broju izdatih vakcina protiv besnila, na naručenoj hrani, na izvršenim
veterinarskim uslugama, kojih mahom nema.
U Vršcu je 2015 navodno počela izgradnja azila(dakle, trajni smeštaj do
udomljenja), za koju je predsednik opštine izjavio da će koštati 15 miliona
dinara, prema navodima u novinama. Medjutim, direktor javnog komunalnog 22
Oktobar preduzeća je prostor, koji liči na hangar sa ispustom, u blizini
svinjca (pravi svinjac za uzgoj svinja) iznajmio od lokalnog privatnika, za
preko 2.000 eura mesečno. Izgradjene su žičane pregrade, navodna ambulanta i
mali magacin. Ogradjeno je dvorište. Kućica nema. Postoje samo drvene palete.
Ulaz je zabranjen. Najam se i dan danas plaća.Ko deli ?
U zimu 2016 je došlo do pomora pasa, jer je količina hrane smanjena ( po izjavi
upravnice nije bilo novca), pa su se psi ubijali medjusobno. Kradja novca
namenjenog za hranu, a i kupljene hrane. U roku od 3 meseca je stradalo više
od 200 pasa. Dokumentacija o uginulim psima je lažirana, a kada je priča
procurela u javnost, nije poboljšano ništa, već je donesena zabrana radnicima,
unosa mobilnih telefona, kako bi se sprečilo slikanje. Radnicima je naredjen
progon koleginice koja je ovo obelodanila, ponudjeno joj je da predje u drugu
službu i tako se svedok ukloni, što ona nije prihvatila, pa je dobila otkaz.
Posle toga joj je i kao gradjaninu zabranjen ulaz u azil. Da li je sve ovo znao
i predsednik opštine? Pa naravno. Sve krivične prijave su odbačene. Nije
zgorega napomenuti da je muž upravnice zaposlen u sudstvu.

Slike iz Vršca, kada je obelodanjen masakr pasa.

Prihvatilište KP Naš Dom Loznica je odličan primer netransparentnosti, dakle,
prikrivanja svih mogućih kradja, koje su očite. O ogromnim ulaganjima u ovo
poluraspadnuto prihvatilište, sada skriveno iza krpa i korova, možemo da čujemo
iz usta predsednika opštine i direktora komunalnog preduzeća, koji godinama
caruju ovom opštinom.Ulaganja su svake godine sve veća, od 10 miliona din do 15
miliona u prošle tri godine. Žice u boksovima su zardjale, kućice raspadnute,
hrana bačena na zemlju, posude retke. Veterinarskih usluga nema. ove podatke
imamo sa snimaka tajno snimljenih, jer je ulazak zabranjen. (A članovi
udruženja za zaštitu su proterani iz prihvatilišta. Čak im se i preti). Zašto je
ulazak zabranjen? Citiramo direktora JKP : Da se psi ne bi uznemiravali. Da se
ne bi hranili neodgovarajućom hranom. (objavljeno u Blicu). Pa na šta se onda
troši toliki novac?

I na primeru opštine sa svojim prihvatilištem i na primeru onih koji koriste
usluge hvatača dolazimo do istog, do zloupotrebe položaja u svrhu sticanja
lične koristi, do kradje budžeta opštine, kradje gradjana, do kršenja zakona,
dok se licemerno predstavlja kako se ogromna sredstva izdvajaju za rešenje
„nerešivog “ problema beskućnih pasa na ulicama i huška javnost na mržnju prema
tim opasnim bićima, kako bi se lakše i bez opstrukcija uništavali, a pri tome
neometano kralo.
Pošto su javna komunalna preduzeća veoma poželjne pozicije u podeli vlasti, jer
pružaju ogromne mogućnosti kradje, tu mesta prihvatilištima za pse ne sme da
bude. Ona moraju biti samostalna u okviru opština, bez ikakvog upliva lokalne
vlasti na izbor njihove uprave. I moraju biti strogo kontrolisana. Namenjena
onom što i treba da budu. Mesto za odmor do novog doma. Mesto gde će se psi
sterilisati, odakle će se udomljavati i koje će se baviti saradnjom sa
udruženjima za zaštitu životinja, edukacijom stanovništva i promenom sadašnjeg
stanja. U ovakvim uslovima, sada, teško da pomaka može biti.

Suze napuštenog starog psa okruženog ravnodušnima

 

Napušten, izgubljen, izbačen, u neprijateljskoj sredini. Svaki napušten pas u Srbiji nailazi na ovu nesreću. Na ravnodušnost i u većini slučajeva agresivnost ljudi koji ga vide gladnog i samog. Na žalost i sramotu nekulture i zla.

Ovaj vučjak se pojavio na ulici Vranja i imao tu sreću da ga nadju i hrane aktivisti udruženja Borba za život, ali je stanovnicima smetao. Strašno je saznanje da postoji takva mržnja prema bekućnim životinjama. Na svu sreću, tu je bilo i Udruženje. Pozvan je veterinar i komunalna policija, koji su utvrdili da je pas čipovan, da ima vlasnika i da je star 10 godina. Vlasnik je iz sela Ćukovac. Vratio je psa u dvorište, sa izgovorom da je pas pobegao, a onda je Udruženju rekao da bi da ga udomi. Udomi????? Posle 10 godina vernog služenja i korišćenja , on je suvišan.

LINK OBJAVE BORBA ZA ŽIVOT

Dekica pas Vučjak nikome više ne treba.

 

vranje vucjak 10 g0d 2017

Šta nam to govori? Govori nam da se psi tretiraju gore od poslednjih smrdljivih nokšira, koji se koriste, pa bace kad više ne vrede. To je tretman živih bića, u zemlji, gde se zakon o dobrobiti životinja ne poštuje. Zato se i izbegava čipovanje pasa, da se zlodelima ne bi ušlo u trag. A i kada im se udje u trag, niko neće biti kažnjen za napuštanje .

Odgajivačnice nisu registrovane, protok pasa nije kontrolisan, izbacuju se po izvršenom zadatku parenja, štenjenja, kad dosade.

Imaju li ovi ljudi svest i savest? Nemaju. Da li ih iko primorava na poštovanje Zakona? Ne. Imaju li saosećanja? Ne.

Jedino što bi razumeli jesu kazne i sprovodjenje zakona. Registracija odgajivačnica i kontrola, porezi na nesterilisane pse, obavezno čipovanje, kazne za napuštanje vlasničkih pasa  i insistiranje na ODGOVORNOSTI SVIH KOJI BI TREBALI DA BUDU ODGOVORNI ZA SPROVODJENJE ZAKONA A NISU. Mnogo toga treba promeniti, a pre svega TRUO LJUDSKI FAKTOR.

Ovo je samo jedan primer totalne bezosećajnosti , a takvih je na stotine svakoga dana. Bezosećajnosti i bezakonja. Tužna istina.