• 

Ljudi I ne ljudi ili ljubitelji I neljubitelji

Ako se nivo razvoja jednog društva meri  odnosom prema slabijima u njemu, onima koji zavise od nas, onda je  nivo našeg društva ispod svakog nivoa.

Neću ovde govoriti o odnosu prema deci, invalidima I starima, jer su oni deo naše, takozvane ljudske rase, već o odnosu prema prirodi I životinjama, vrstama koje to nisu , a od kojih zavisi I preživljavanje ljudi na planeti Zemlji, jer svi smo deo jednog eko Sistema, što naravno, većini nije jasno I ne zanima ih.

Sa malim razlikama , društva, zemlje, na skoro celoj planeti ne mogu da se pohvale humanim odnosom prema prirodi I životinjama.

Ali,  naše je zaglibilo u duboko, smrdljivo blato.

Mi se sa neljudskim odnosom prema prirodi i životinjama   susrećemo svaki dan, na svakom koraku, od momenta kada izadjemo iz svog doma. Na selu, u gradu, na putevima, u parkovima, svuda.

Srećemo napuštene pse, koji nas prate, prose hranu, mačke koje iskaču iz kontejnera kao u soc realističkim filmovima, a svi jadni I gladni,leševe zgaženih, povredjene, osakaćene, otrovane. Onda prodje skupljač metala, ošine mršavog konja bičem I tako unedogled. Onda preskočimo kese pored kontejnera I tako unedogled.  

Većina gluvih, slepih I nemih, koje zanima samo Ja I Moje, to ne vidi I ne interesuje ih.

Jedan deo tzv-ih  ljudi,  I sami učestvuju u mučenju životinja I zagadjivanju prirode. I pored postojanja zakona, ne sankcionišu se, jer u organima čiji je to posao, rade neevoluirani I nezainteresovani da ovo smatraju kršenjem zakona. Zaposlili su se da primaju platu I budu poslušni.

Jedan deo, koji ima finansijske koristi od prikrivanja mučenja, podlo ćuti.

Mediji, s obzirom na nezainteresovanu javnost, to I ne smatraju temom.

Dakle, celokupno društvo, zajednica u celini je nenaklonjena zaštiti prirode I humanom odnosu prema drugim vrstama. Primitivna, jednostavno rečeno. I veoma sklona ličnom koristoljublju.

Pošto sankcionisanja kršenja zakona skoro I da nema, na ovu temu, prećutna dozvola je data da svako radi šta hoće. Ako imate dovoljno novca, da potkupite, s obzirom na nivo korupcije, sve vam je dozvoljeno. Onda možete da radite šta hoćete, što , po zlu čuvena Avenija MB I koristi. Njima je baš sve dozvoljeno. Veterinarski inspektori su im u džepu.

Trovače pasa , koji su masovna pojava, niko nikada ne uhvati. Možda I zbog toga što se iza njih kriju I brojna komunalna preduzeća koja tako rešavaju problem pasa beskućnika na ulicama.

Pretučeni konji, obogaljeni, nikoga I ne zanimaju.

Stanje takozvanih, proizvodnih životinja, krava, ovaca, koza, koji svoj kratkotrajni život provode proizvodeći mleko, bez sunca, bez slobode, dok ne stignu do klanice, nikog ne zanima. Smeše nam se sa pakovanja u supermarketima I poručuju kako su srećni, jer nas usrećuju.

Medjutim, u svoj ovoj gomili onih koje ne zanima, postojimo I mi, koje zanima, koji osećamo njihovu patnju I bol, koji imamo tu čudnu osobinu, koju bi trebao da ima svaki čovek, SAOSEĆANJE.

Nazivaju nas LJUBITELJI ŽIVOTINJA I PRIRODE. Nismo mi nikakvi ljubitelji, mi smo LJUDI SA LJUDSKIM OSOBINAMA. Osećamo , saosećamo, vodi nas humanost I milosrdje. I boli nas patnja. Uopšte ne moramo da ih volimo, da bismo leti ostavili vodu da piju, pravili skloništa zimi, vodili unesrećene kod veterinara, plaćali od svog novca, ono za šta se izdvaja opet od našeg novca, a što nikada ne stiže do tih jadnika, jer neki drugi ne ljudi, to pokradu usput.

Ne moramo uopšte da volimo sedenje u prirodi, dok pažljivo bacamo djubre na mesto za to odredjeno, a ne kroz prozor I ne u reke.

Ne moramo da volimo konje, da bi nas duboko potreslo njihovo batinanje I bičevanje do iznemoglosti, dok ih prisiljavaju da vuku terete koje ni Golijat ne bi mogao da pomeri.

Svakodnevnica nam govori da smo okruženi brojnim neljudima, dvonošcima sisarima, koji nisu odmakli od zadovoljavanja osnovnih instikata, koji se nazivaju životinjskim, jedi, razmnoži se i spavaj. Po ovome se čini da su mnoge životinje mnogo manje životinjske od ovakvih , koji sebe svrstavaju u ljudsku rasu I smatraju se superiornim.

Kako je moguće da postoje ljudi koji nikakvo saosećanje sa ostalim bićima nemaju?

To mišljenje o superiornosti ljudske rase, naziva se specizam. Nešto slično ideji da arijevska rasa vredi više od svih ostalih.

Oni koji čine zločine prema životinjama, koji sakate prirodu oko nas, nisu svesni tog naziva I ne razmišljaju o tome.  Isto bi se poneli I prema svom rodu, slabijima od sebe, deci I starima. Brojne studije su potvrdile da većina masovnih ubica obično vežba na životinjama u detinjstvu.

Pa ipak, u našem društvu se o tome malo govori, kao da je sramno imati saosećanje I nepopularno.

Veoma smo zaostali i jako se medjusobno razlikujemo. Odatle i nepoštovanje postojećih zakona koji štite prirodu, životinje, jer većina jednostavno nema sluha ni  interesovanja da ih poštuje i sprovodi. Jako smo primitivni i to treba otvoreno da priznamo. Da, živimo u jednom primitivnom društvu u kom su evoluirani manjina. Manjina je zabrinuta zbog pomora pčela pesticidama i svesna da će to doprineti kolapsu celog ekološkog lanca, manjinu brine trovanje retkih vrsta ptica, manjinu brine gmo seme, manjinu boli sakaćenje i mučenje životinja koje žive uz nas, profitiranje na njima, dok se većina smeje u svojoj gluposti i samozadovoljstvu , nesvesna dubine idiotizma u koji je potonula. Mantra im je mržnja svega i svih koji nisu isti. Da, u takvom društvu živimo.

Kome je stalo do časti, morala, saosećanja i milosrdja? Gde su nestale te osobine? A bez njih, kako se možemo nazivati ljudskim bićima?Ne možemo.  

U društvu gde su institucije okupirali lezilebovići i koristoljupci, gde se zakon ne sprovodi, čovečnost ismejava, moramo uložiti nadljudske napore da isplivamo iz blata i krenemo u razvoj evoluiranog čoveka, svim raspoloživim sredstvima. Ne smemo odustati od insistiranja na poštovanju zakona, od prijava svih zločina, od širenja istine, jer neophodno je izmeniti mišljenje javnog mnjenja, koje će recipročno uticati i na okorele medije, koji ne umeju da propagiraju pozitivno i humano, da izmene stavove.

Moramo uporno raditi na promeni, ma koliko to teško i mučno bilo u ovom trenutku. Ne želimo da živimo medju bezosećajnim zombijima, jer je bolno gledati oko sebe i ne videti ljudskost, već glupost i samoživost. To nije društvo kom težimo.

Čast, humanost, saosećanje i milosrdje, to treba da budu odlike čoveka. Odgovornost prema prirodi i životinjama, koji zavise od nas, a nemaju glas da se za sebe bore. U takvom društvu želimo da živimo dostojanstveno i tek tada ćemo moći reći da živimo u CIVILIZACIJI.

Mi nismo ljubitelji životinja, mi smo LJUDI. 

A vi ? Kad ste poslednji put uradili neko dobro delo, a da niste očekivali korist za uzvrat? Ovo treba pitati svakog ko nema ljudske osobine I koga tudja patnja ne pogadja.

Marina Mo