Početak » Posts tagged 'zakon o dobrobiti životinja srbija'
Tag Archives: zakon o dobrobiti životinja srbija
SUROVI ZLOČINI PREMA ŽIVOTINJAMA SVAKODNEVNA POJAVA
Ravnodušnost društva prema mučenju životinja prećutno ozakonjuje sadizam kao poželjno ponašanje, koje dovodi do prevlasti beskrupuloznih sadista i ostalih duševnih bolesnika.
Ovo nije minorna, beznačajna tema, kakvom se smatra u našem društvu , gde je diskrimacija na osnovu vrste, specizam, duboko ukorenjena.
(pas nadjen obešen u Somboru)
Retko ćete čuti , čak i najpametnije glave, istaknute ličnosti u sferi kulture i obrazovanja da ovu temu uopšte i pomenu, a o zalaganju na ukazivanje problema i potrebe za njegovim rešavanjem nema govora. To je viša matematika kojom se samo jako retki bave.
Kakva je to javnost kojoj se treba ulagivati kad joj ne smeta da mučitelji i ubice bespomoćnih žive baš tu, uz njih. Da li su možda kazne male i zašto se skoro niko ne kažnjava, zašto to nije pitanje? Kakvo smo to društvo kad se javno ne žigošu ?
(pas nadjen u kanti za djubre na 40 stepeni u selu kod Vranja)
Društvo bez empatije sa duboko ukorenjenom ravnodušnošću prema drugim vrstama, gde je sramota pokazati ljubav sem u slučaju populističkih jeftinih srcedrapateljnih scena.
U našem društvu nije to ništa strašno ubiti i mučiti životinju. To je normalno, Zakon o dobrobiti kao da je donesen u nekoj drugoj dimenziji i čudimo se zašto je uopšte donesen i ko ga je to doneo? Većina ionako ne zna da postoji, pa je svejedno. A pošto se ne sprovodi, kao i da ne postoji.
Kada govorimo o osobama, koje su sposobne da planski, smišljeno odsecaju noge i vade oči, bacaju, šutiraju, vešaju, truju, mi uvek moramo da naglasimo da su to osobe koje su opasne po ljude, po okolinu, po nas i našu decu, jer nije dovoljno to što su opasne po životinje. Životinje su manje vredna vrsta, diskriminisana u našem društvu, kojima se ljudi bave utoliko da ih eliminišu, iskoriste što bolje za svoju korist ili bace na njih pogled i odu dalje. Manjina je zaista zaintereseovana za njihovu dobrobit, ali se ne nalazi ni na jednom mestu gde se odlučuje o njihovoj sudbini. Upravo zato što ih zanima, su eliminisani, a i žigosani i izloženi podsmehu .
(foto štene nadjeno sa odsečenim nogama.)
U jednom slučaju, skorašnjem , na videu vidimo bakicu, kojoj bismo pomogli da predje ulicu, kad bismo je sreli, kad ona već u sledećim sekundama šutira nešto ulicom. Šta je to? Malo mače, bespomoćno, koje je sigurno nije ogrebalo. I da može, nije stiglo, bakica se zaletela.
Normalan čovek koji ima osećaj empatije se pita Zašto? Kakva je to osoba? Mnoge to upšte ne zanima, jer ona je ljudsko biće, pa šta? Jedna mačka manje, više. Bakica jeste sisar na dve noge, ali da li je ljudsko biće, to je diskutabilno. U zavisnosti šta ko smatra pod pojmom ljudskog bića.
Po javnim mrežama se vrti i priča o tinejdžerima koji su psa koji ih je pratio i mahao repom usput, doveli do šina i bacili na njih, baš kad je voz naišao. Posle su se time hvalili. Baš kao i momci koji su šutirali mačku umesto lopte. I to su stavili kao video na fejsbuk da se pohvale.https://www.facebook.com/Ko-zlostavlja-i-ubija-%C5%BEivotinje-u-Srbiji-875122092522465/photos/pcb.3618351424866171/3618350918199555
Ako tinejdžeri smatraju da je fudbal sa mačkom umesto lopte dobra šala i pohvala , onda žive u sredini koja to ne osudjuje. Ako smatraju da neće biti kažnjeni za učinjeno, a neće, onda će nastaviti sa svojom zabavom i proširiti je na svakoga ko je slabiji od njih. Ako je to tako,a jeste, onda živimo u jednom veoma bolesnom društvu koje ne želi da prepozna i osudi patološko ponašanje .
Normalne osobe, bilo kog uzrasta, deca, stari, nemaju potrebu da se dokazuju izazivanjem bola kod drugih, nemaju potrebu da svoj bes iskaljuju na slabijima od sebe. To rade psihički poremećene osobe, kojima je potrebna i pomoć stručnog lica i kazna. Pomoć kako bi se možda promenile, a kazna kako bi snosile odgovornost za svoja dela.
MUK PRAVOSUDJA
Ako na ulici naidjete na leš obešenog psa, na psa kom je vilica razneta petardom, mačku kojoj su iskopane oči, pozovete policiju, načekaćete se. I kada dodju, nevoljno će sačiniti zapisnik, posle koga se više ništa neće desiti. Niko neće pokrenuti tužbu, pa makar i protiv NN lica, a niko se neće ni potruditi da otkrije počinioca.
Udruženja za zaštitu životinja pokreću krivične prijave , ali do sada nam je poznat samo jedan slučaj gde je počinilac otkriven i osudjen na 6 meseci zatvora. Radilo se o agresivnom , surovom , odraslom čoveku koji je malom maltezeru odsekao uši, posle čega je pas iskrvario. Počinilac je osudjen , uz pritisak ljubitelja životinja , ali kaznu nije dočekao jer je izvršio samoubistvo. Nakon toga se saznalo da je maltretirao i porodicu i susede. Šta bi se sve saznalo kad bi neko pročeprkao po svim onim prijavama za mučenje i ubijanje , koje sede po fiokama tužilaštva.
Ko truje pse i mačke, golubove, sve što hoda i leti, a jede na ulicama? Zašto to nije tema, kad je trovanje uzelo razmere epidemije? Ili nije zgodno o tome govoriti kad je javna tajna da se brojne opštinske vlasti trovanjem rešavaju beskućnih pasa i mačaka po ulicama. Verovatno se taj problem prosipanja otrova po ulicama neće rešiti dok ne nastrada neki član porodice opštinskih moćnika.
Nekada smo taj problem rešavali lovcima, rečenica koju je javno izgovorio predsednik opštine Apatin pre par godina je velika surova istina o ovom društvu.
Pucanje po ulicama, trovanje, sadističko ponašanje takozvanih hvatača pasa lokalnih šinteraja, Avenije MB, AZE, i sličnih, sve su to takodje oblici teškog mučenja životinja, koje se stalno sprovodi po Srbiji. Pošto ga sprovode vladajuće strukture, zašto bi se kažnjavali sitni , mali trovači i kasapi životinja. Loš primer.
Tako ostajemo u blatu , na ulazu u civilizaciju već decenijama, jer kad se pojavi neko bolji, neko umniji, kog zanima, ostali blatnjavi i surovi mu sapletu noge i vrate ga u blato, samo da se ništa ne promeni.
Vrti se vrzino kolo pećinara, koje zakon ne zanima, koji ga ne sprovode, a javno mnjenje i njegov nivo razboritosti pliva u kanalizaciji bezumlja. Zato mučenje životinja nije tema, zato nema osude počinalaca, jer svi na kraju bivaju isti, kao u Beštijama Živka Nikolića. I oni koji zlo čine, i oni koji ćute. Zli ljudi, nesvesni ljudi, spremni na diskriminaciju svakog ko je različit čak i iz svoje vrste, a o ostalim vrstama da i ne govorimo.
Zločin prema životinji nije manje važan od zločina prema bilo kom čoveku, jer se radi o patologiji ličnosti, o nanošenju bola biću koje ga oseća, bez obzira na broj nogu na kojima hoda, ili leti.
Sve je važno u civilizovanom društvu, a naše je daleko od civilizovanog. I zato je tako mnogo patnje oko nas. Ako ne promenimo odnos prema svojoj okolini, tonućemo i nadalje u primitivizam i beščašće.
Marina Mo
NAJAVA NACIONALNE STRATEGIJE ZA KONTROLU POPULACIJE NAPUŠTENIH PASA 2020 TROŠENJE VREMENA U IZGRADNJI OPASNE ZAOBILAZNICE SPROVODJENJA ZAKONA.
IZ UPITNIKA Напуштени пси и мачке могу представљати проблем по људско здравље и за дивље животиње. Ова тема је покренута петицијама у Европском парламенту и постоји потреба за усвајањем закона на нивоу ЕУ у овој области. Неопходно је препознати важност контроле популације паса без изазивања непотребне патње животиња и развити дугорочне, одрживе стратегије за ефикасно решење питања популације напуштених паса, а потом свеобухватан и координисан програм којим се одређују радње које је потребно предузети.
Ovaj upitnik je poslat na mnoge organizacije za zaštitu životinja. Mi smo poslali dopis.
Povodom najave izrade nacionalne strategije za kontrolu populacije napuštenih pasa poslali smo dopis nadležnim organima u kome smo izrazili našu zabrinutost zbog mogućih manipulacija ovom temom, ali i čudjenje na promociju projekta stranih lica / koja zasigurno ne mogu znati realnu situaciju / od strane državnih organa koji su realni krivci za situaciju u ovoj oblasti .
*********************************************
„Besmisleno je govoriti o nacionalnoj strategiji kada u Srbiji radi više hiljada neregistrovanih odgajivačnica, kada veliki broj lokalnih samouprava nije izgradio svoja prihvatilišta, kada se za zbrinjavanje napuštenih pasa angažuju preduzetničke radnje za uklanjanje štetočina, kada se prihvatilišta pri JKP upisuju u registar Ministarstva bez prethodne provere uslova dobrobiti, kada veterinarski inspektori ne postupaju u skladu sa svojim ovlašćenjima i dužnostima , kada državni organi ne reaguju na hiljade prijava zlostavljanja, trovanja, ubistva, sakaćenja, na prijavu korupcije i nezakonitih radnji .Ova situacija ima rešenja u postojećim zakonima , i neće je rešiti nikakva strategija i nikakav projekat ako zakoni ostanu mrtvo slovo na papiru.“
****************************************************
Situacija u Srbiji je specifična i zahteva rešenje mnogih problema, koje vlasti nisu rešavale decenijama i pored postojećih zakona, koji ih na to obavezuju. I umesto da probleme rešavaju, sprovode zakone, konstantno se izmišljaju neke nove, neefikasne „sjajne novotarije“ koje nas ne vode nigde. Možda je mnogo efikasnije promeniti neefikasne ljude, na mestima koja zahtevaju efikasnost i rešenost da se problemi reše, jer ne možemo se večito vrteti u krugu nacrtanom kredom i iz jedne slepe ulice ulaziti u drugu, u večitom lavirintu u kome pate živa bića, ničim kriva.
PITANJE DOBROBITI NAPUŠTENIH ŽIVOTINJA. KRIVAC NEPOSTUPANJE DRŽAVNIH ORGANA I NEPOŠTOVANJE ZAKONA.
Pitanje dobrobiti napuštenih životinja je pre svega pitanje sprovodjenja postojećih zakona, eliminisanje korupcije u ovoj oblasti, a tek onda pitanje empatije i svesti zajednice.
Država pospešuje nezakonitosti nepostupanjem svojih organa i ćuti na korupciju u javnim nabavkama koje trebaju da obezbede dobrobit i humano zbrinjavanje napuštenih životinja.
Iako Zakon o dobrobiti životinja imamo još od 2009, dakle punih 10 godina, odnos ljudi prema životinjama, je sve gori i gori. Bezbroj ubistava, trovanja, zlostavljanja , silovanja, sakaćenja ostaje neprocesuirano, jer država žmuri I ćuti na haos u oblasti dobrobiti životinja I na masovno nepostovanje zakona . Državni službenici love u mutnom.
Napušteni psi na ulicama gradova Srbije su zlatna koka za korumpirane lokalne samouprave i preko njih se, pozivajući se na opravdanu potrebu njihovog zbrinjavanja izvlače ogromne sume novca iz budžeta gradova i opština Srbije.
Svi gradovi dužni su po zakonu, da ukoliko imaju napuštenih pasa i mačaka na svojoj teritoriji za njih obezbede prihvatilište kao i da organizuju ili angažuju službu zoohigijene za njihovo sakupljanje sa ulica i zbrinjavanje .
Svi gradovi nisu izgradili prihvatilišta pravdajući se nedostatkom sredstava, dok u isto vreme ti gradovi, svake godine, troše ogromne sume sklapajući nezakonite ugovore sa Avenijom MB za hvatanje i „zbrinjavanje“ pasa. Novac se odliva u privatne džepove, psi protivno zakonu muče i ubijaju, a problem velikog broja pasa na ulicama se humano ne rešava.
Od 2014 do oktobra 2019 bez prihoda Avenije Vet, samo na hvatanje i „ zbrinjavanje“ Avenija MB je zaradila više od 1,5 miliona eura. 1,5 milion na surova ubistva , tugu I nesrecu, bol, smrt.
Lista opština I prihodi po godinama, svedoče o sistematskom ispumpavanju novca iz budžeta na ime zbrinjavanja pasa, o zloupotrebi tog novca, jer tako nigde problem nije rešen, prihvatilišta nisu izgradjena, a novcem gradjana se finansira Avenija MB i njeni saradnici iz opštinskih vlasti.
U opštinskim šinterajima sa psima se ne postupa u skladu sa Zakonom o dobrobiti, sredstva se ne rasporedjuju namenski, trošenje je netransparentno, a psi se drže u užasnim uslovima. Ulaz je zabranjen u brojna prihvatilišta, a postupanje sa psima se u mnogima može nazvati zverskim. (Loznica, Vršac, Gajdobra,Zrenjanin…..) Svaki šinteraj radi po istom sistemu zloupotrebe budžetskih sredstava I uništavanja pasa, bez izuzetka. Čak i oni moderni , kao što je šinteraj Šabac, koji je izgradjen kao najmodernije prihvatilište u Srbiji, u takozvanoj slobodnoj opštini Šabac,ubija pse u ogromnom broju.
Situacija u ovoj oblasti je odraz opšte situacije u zemlji,odraz vladavine korupcije i partokratije. Organi kojima je obaveza da rešavaju problem , od državnih do opštinskih, ne rade svoj posao i samo simuliraju zainteresovanost i rad, dok ustvari rade jedino na kradji budžetskih sredstava namenjenih za rešenje problema. Ljudski faktor je osnovni uzrok. Na mesta u Upravi ne retko su postavljeni ljudi, kojima je jedini cilj lična korist, bez znanja, empatije i razumevanja. Država, njeni organi i službenici zaposleni u njima saučestvuju u prikrivanju zločina, u aminovanju zloupotreba I u osmišljavanju alibija za masovnu korupciju I zloupotrebu miliona I miliona državnog novca koji se iz budžeta izvlaci na ime zbrinjavanja napuštenih životinja
U celoj Srbiji na ovu temu, vlada mrak, blato , smrad i ljudska beda, I ovo jeste odraz cele situacije u društvu.
Krivične prijave na ovu temu se odbacuju uz nesuvisla obrazloženja, ili se ostavljaju da čame u nekoj fioci, a država donosi uredbe i odluke kojima legalizuje nezakonitosti.
Zato je najveći zlotvor za napuštene životinje država, odnosno njeni korumpirani organi i službenici.
Zato dobrobit u Srbiji odavno već nije priča samo o kucama i macama već je prevashodno priča o svemu ovome .
Kada rešimo pitanje korupcije i nepoštovanja zakona onda ćemo moći da se šapicama bavimo baš tako..kao šapicama
Za Vladavinu Prava, a ne Lopovluk !
HOĆEMO DA ŽIVIMO U PRAVNOJ DRŽAVI, GDE JE VLADAVINA PRAVA ISTA ZA SVE.
GDE NIJE BITNO DA LI POJEDINAC VOLI ILI MRZI ŽIVOTINJE, LJUDE, PRVE KOMŠIJE, ALI GDE SVI MORAJU DA POŠTUJU ZAKON. SVI. GDE SU PRAVOSUDNI ORGANI SAMOSTALNI, ODANI ZAKONU, GDE NA NJIH NIKO NE VRŠI PRITISAK, GDE SKUPŠTINA NE IGNORIŠE ZAKON, GDE POSTOJI SLOBODA I POŠTOVANJE LJUDSKOSTI I HUMANOSTI.
HOĆEMO PRAVDU ZA ZAŠTITU PRIRODE KOJA NAS OKRUŽUJE, BILJKE, ŽIVOTINJE, LJUDE. HOĆEMO PRAVDU I PROKLAMOVANJE PRINCIPA ODGOVORNOSTI, A NE NEODGOVORNOSTI. HOĆEMO STOP KORUPCIJI KOJA ŽDERE SVAKU LJUDSKOST I HUMANOST I SVRSTAVA NAS U ZEMLJE III SVETA, ONE NAJNIŽE I NAJGORE.
HOĆEMO DA SE ZAKON SPROVODI , A NE DA SE PO NJEMU PLJUJE.
POŠTOVANJE ZAKONA! KAZNE ZA NEPOŠTOVANJE! KAZNE ZA MUČENJE I UBIJANJE SLABIJIH! DOSTA JE FARSI I LAGANJA!
MISLEĆI LJUDI SRBIJE, A JOŠ NAS IMA, I TO MNOGO!
Kako preživeti medju zlim neljudima?
Kako preživeti medju zlim neljudima? Kako ostati mentalno zdrav medju izrodom? Koliko nas ima koji smo sačuvali ljudske osobine i koji poštujemo zakon?
A Zakon kaže, obaveza je svakog gradjanina da prijavi mučenje životinja.
Suočeni sa konstantnom brutalnošću prema beskućnim životinjama, a i prema takozvanim vlasničkim, na svakom koraku, svakoga dana, pitamo se kako da sačuvamo zdrav razum.
Pitamo se, ko je čovek, a ko nečovek i gde mi to živimo? Ko nas okružuje? Da li je normalno da na putu na posao, kad izadjete iz svog doma, treba da vidite bar dva pseća leša , umrla u agoniji, od rasutog otrova,il potrovane mačke, da vas iz kante za djubre dozivaju mačići koji umiru od davljenja u plastičnoj kesi, ili da naletite na psa kom je raznesena glava petardama, u jeku prazničnog novogodišnjeg raspoloženja? Ne preuveličavamo, sve je istina i dešava se baš sada, svuda po Srbiji.
Trovanje u Dimitrovgradu, decembar 2017
Kao da svaki stanar ima svoju malu trovačnicu.
Sneg i led su svuda, ali kao da su ionako već srmznuta srca, još više zaledili. Psi se nemilice izbacuju na ulice, a ako se neko od onih osećajnih usudi da ih pusti u haustor neke zgrade, uvek se nadje neka buba švaba koja će to smrznuto stvorenje izbaciti.
Loznica, izbačeno štene.
Ub. Ostavljeni u kutiji.
Kako preživeti medju takvima? Da li su oni većina?
Ljudska bića bi trebala da krasi saosećajnost, milosrdje, dobrota, potreba da pomogne slabijem od sebe. Gde je nestala ta osobina? Kada se pretvorila u sebično neljudsko zlo, koje hara Srbijom ?
Primer takozvanog vlasnika , koji psa na ledu i zimi drži ovako. U blatu. Vršac.
Ako pozovete policiju, kad vidite trovanje, mučenje životinja, a što vam je dužnost po zakonu, ona će se odazvati teškom mukom il nikako. Jer i medju njima sedi kameno srce, koje zakon ne poštuje, a može mu se.
Ako prijavite slučaj Upravi veterine, zavlačiće vas i odugovlačiće, jer i njima se može.
Ako podnesete Krivičnu prijavu, lokalni sud će je odbaciti kao neosnovanu ili takodje, odugovlačiti, dok ne zastari.
Korupcija? Vrlo moguće.
Činjenica je, da zakon ne funkcioniše, da većina neljudi u upravi, uključujući i veterinarske inspektore, imaju ne samo kameno srce, već i kameleonsko srce, koje radi na dugme, koje pritiskaju oni neki iznad. Oni, koji se lepo koriste sredstvima iz budžeta, za svoje lične džepove, pa onda proglase bankrot, štićenike pobiju i krenu u novu turu. To koriste i njihovi sledbenici, mentalni bolesnici, neljudi na terenu, pa rade šta hoće, kako bi svoje frustracije mogli da ispolje na nemoćnima, kad već na drugima ne mogu.
Beskućne životinje ne možete smestiti u lažna prihvatilišta, opštinska, većinu, jer im se tamo samo smrt smeši. Uprava im neće obezbediti ni hranu, ni toplotu, ni ljubav. I oni rade na dugme. To su samo politički poslušnici i lopovi. U većini tih konc logora, zvanim azili, leže polusmrznuti na mokrim paletama, a hrana im se baca u nepočišćeni izmet. Vrsac, Loznica i ko zna koliko jos takvih ? Loznica i Vršac desno.
Zatvoreni za sve posete, da kradu u miru a sve nepoželjne odstrane.
Zatvoren krug zla, koje okiva , kao led ovu tužnu balkansku ledinu, koju je ceo svet svrstao u zemlje III sveta, a ona nikako da to demantuje, svojim humanošću, poštenjem, saosećajnošću i ljudskošću. Da li su oni u većini? Ti i takvi, zli?????????
Humanost jedne zemlje se meri načinom na koji brine o slabijima i ugroženima. Ovde to nije slučaj. Te brige nema, ili je lažno predstavljena u kupljenim medijima.
A šta sa pravim ljudima, koje to boli? Kome oni da se obrate? Koliko nas normalnih, ljudskih ljudi ima?
Koga mi da tužimo za duševnu bol koju nam nanose svakodnevnim zlom? Celu državu, za podržavanje bezakonja, samo opštine, samo pojedince, sve zajedno? I šta boli više, saznanje da živimo okruženi zlim neljudskim nakotom il patnja koju gledamo svaki dan?
text Marina Mo.
Prihvatilište za pse Prlita Zaječar obavijeno maglom netransparentnosti
Prihvatilište za pse Prlita Zaječar obavijeno maglom netransparentnosti.
Prihvatilište za pse Prlita Zaječar je počelo sa radom u martu 2014, u okviru JKP Kraljevica , koja je bila podnosilac zahteva za upis prihvatilista u registar pri upravi a koja više ne postoji. JKP Higijena je osnovana 19.06.2014,tako da je samo par meseci Prihvatiliste funkcionisalo u okviru JKP Kraljevica.
Za izgradnju Prihvatilišta je po rečima tadašnje političke garniture izdvojeno 9.300.000.dinara.
Zbog netransparetnosti budzeta grada Zaječara za 2014,15,16 godinu nemamo informacije koliko se novca izdvajalo za funkcionisanje Zoohigijene. Sigurno ne malo, a broj pasa prihvaćenih je po dopisu , samo 126.
Informacije se dobijaju teškom mukom. Kao da ni oni koji ih daju, ne znaju ili neće da znaju šta bi to trebali da napišu?
Interesantno je da je broj evidentiranih pasa od početka rada do kraja 2015 ukupno 76 pasa.
U prihvatilištu se nalazi i 10 pasa Udruženja Beta Zaječar. Govorimo o 2015. Kakav je bio status tih pasa ?
A javna nabavka veterinarskih usluga je 15.02.2015. Veterinarske usluge , naručilac: JKP Higijena Zaječar, iznos: 695.416,00 RSD za 76 pasa.
Broj evidentiranih pasa u 2016 je 50, tj 126 za 2015 i 2016.
30.03.2016. Veterinarske usluge , naručilac: JKP Higijena Zaječar, iznos: 1.021.750,00 RSD
To znači da je lečenje pasa u 2015 koštalo po psu 9.150 din, a onda se broj teško obolelih pasa rapidno povećao u 2016, pa je lečenje koštalo 20.434 din po psu.
Troškovi će biti u 2017 god znatno manji, javna nabavka veterinarskih usluga je sada 2 i po puta jeftinija, i košta 428.331 din. A prihvatilište već sada, na početku godine tvrdi da ima
oko 100 pasa. Mnogo upitnika ?????????????
Za 2017 budzetom je predvidjeno za usluge zoohigijene 8.000.0000. dinara, što je oko 5.420 eura mesečno. Za šta ?
Za veterinarske usluge je 2017 predvidjeno 428.331,10 bez PDV-a, a za hranu za pse 998.400,00 bez PDV-a .
Malo dobrovoljno datih informacija od javnog značaja. Kao da se radi o vojnom objektu, a ne o javnoj ustanovi od humanitarnog značaja kako za zajednicu, tako i za bespomoćne, napuštene pse.
Još uvek čekamo odgovore na brojna dokumenta koje smo prosledili. A sve što se skriva, očito nije za ponos.
A 2015 vam se moglo desiti da dobijete i ovakav odgovor. Prikrivena pretnja.
Inače Grad NEMA PROGRAM MERA DONESEN ZA ZBRINJAVANJE NAPUŠTENIH PASA. Naravno, samo što nije donesen. Psi se zadržavaju u prihvatilištu, ako se ne udome.
Od 2014 do 2017 iz Prihvatilista je udomljeno samo 18 pasa. U istom period je uginulo 6 pasa,a 1 je uspavan. ?????????
Malo pasa, mnogo novca. A na mnoge novac nije utrošen čak ni na čipovanje. Uprava JKP pri kojoj posluje zoohigijena kao da nije upoznata sa svojim obavezama i dužnostima. Znate, prihvatilišta MORAJU da čipuju pse na grad. To je obavezno.
U toku 2015 i 2016 godine upravnik azila je bila Aleksandra Alagić u krugovima ljubitelja pasa poznata kao osoba, koja je 2011, 2012 u Banovcima držala pansion za pse, iz koga su psi nestajali, tu umirali, a i ona sama je jednog dana nestala, kako svedoci tvrde. Nestali su i psi koje je čuvala za po 50 eura po psu.
Ovo je dokument koji je postavljen na fejsbuk stranici o uplati za psa kog je u prihvatilištu držala kao u privatnom pansionu. Uplata izvršena na njen privatni račun. Koliko ih je takvih bilo? 
A ovo su fotosi njenog pansiona iz Banovaca, slike svedoka sa fejsbuka.
Postavlja se pitanje sa kakvim preporukama je primljena na mesto upravnika, kome je to odgovaralo i zašto ? Ko je kontrolisao njen rad ? A priča se da više ne radi ni u prihvatilištu Zaječar. Ko će i po kom osnovu biti postavljen na njeno mesto ?
Pravi, iskreni ljubitelj životinja ili podoban, bezosećajan i beskrupulozan, nesklon svakom boljitku, ostaje da se vidi. Iskreno se nadamo da se ovo prihvatilište, koje ima šansi za uspešan rad, neće svrstati u grupu crnih konc logora za pse, kojih je već tako mnogo širom Srbije. Ljudskost i humanost iznad korupcije. To ne zavisi od novca i budžeta, već samo i jedino od LJUDSKOG FAKTORA. A kakav je u Prihvatilištu Zaječar ??????? Do sada se nije pokazao .
