Zoohigijene se bave zoologijom.

Kako se zlonamernom obmanom javnosti prikrivaju najobičniji ŠINTERAJI. Ali opisi su zvučni i ko ne zna, može u svašta da poveruje.

Zoohigijena je nauka koja proučava uticaj faktora životne sredine na zdravstveno stanje i proizvodne osobine životinja. Predaje se kao predmet na fakultetu Veterine. 

Zoologija (od grčkog zoon „živo biće“) je biološka disciplina koja se bavi proučavanjem životinja, odnosno, oblikom i građom tela (morfologija, anatomija), životnim aktivnostima (psihologijom), razvojem i poreklom (uključujući paleontologiju), naslednim odlikama (genetikom), odnosom s okolnom (ekologijom), rasprostranjenošću (zoogeografijom) i ponašanjem životinja.

Kada je donesen zakon, po kome opštine moraju osnovati svoja Prihvatilišta za napuštene životinje , opštinske skupštine, potpuno neupućene u problematiku, a tradicionalno usmerene na rešenja tipa, šinteraji, lovci, odvuci sa ulica, ubij, su se našle u nebranom groždju. Tako su osnovane takozvane „zoohigijene“ (naziv nauke) u okviru javnih komunalnih  preduzeća, koja nikakve veze sa humanošću nemaju, a nemaju ni pojma kako se postupa sa beskućnim životinjama. Ali, negde su strpali takozvana prihvatilišta, koja se ni pored sve opreme, za koju su izdvojena ogromna sredstva, nikada nisu preobrazila u prava prihvatilišta, jer nikada nije ni postojao ljudski faktor koji bi ih preobrazio, sem u lične posede i novostvorene izvore korupcijskog korišćenja novih žrtava. Sve aminovano zakonom o komunalnim delatnostima. Ko ga je pisao?

Javna komunalna preduzeća su poslednje mesto na koje se može smestili prihvatilište za pse. Zna se čime se bave, i o čemu moraju da brinu. To nisu humanitarne ustanove. A delatnost „zoohigijene “ je opisana ovako:  14) delatnost zoohigijene obuhvata poslove: hvatanja, prevoza, zbrinjavanja, smeštaja napuštenih i izgubljenih životinja u prihvatilište; kontrole i smanjenja populacije izgubljenih i napuštenih pasa i mačaka; neškodljivog uklanjanja i transporta leševa životinja sa javnih površina i objekata za uzgoj, držanje, dresuru, izlaganje, održavanje takmičenja ili promet životinja do objekata za sakupljanje, preradu ili uništavanje sporednih proizvoda životinjskog porekla na način koji ne predstavlja rizik po druge životinje, ljude ili životnu sredinu; sprovođenja mera za smanjenje populacije glodara, insekata i štetnih mikroorganizama merama dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije na javnim površinama.

Oni se uporedo bave i uništavanjem gamadi, dezinsekcijom, uklanjanjem leševa sa ulica i brigom o beskućnim životinjama. Vrlo često se sakupljanje zdravih pasa sa ulica vrši istim prevoznim sredstvom, kojim se i leševi uklanjaju i to nedezinfikovanim. Imamo podatke i o tome.

Koliko je neiskrena sama pobuda da se ovim jadnim beskućnim životinjama uopste ikako pomogne, govori sama činjenica kome je i kako poverena briga o njima. O čemu svedoči i činjenica da su za sve direktore JKPa do sada, beskućne životinje, u ovom slučaju psi, uvek i zauvek u rečniku „lutalice“, gamad, koju treba da deratizuju, što je i jedino što znaju, kad je gamad u pitanju.

Mi ne možemo ni očekivati od ljudi koji nisu obrazovani za humanitarni rad, ništa bolje. Njihov posao je vodovod, pogrebne usluge, sadjenje cveća, održavanje čistoće u gradu, i to je za svaku pohvalu. Ali prihvatilištima za pse tu nije mesto. Šinteraji su prevazidjena kategorija, svuda u svetu. Kod nas postoje, preodenuti u ruho naučne organizacije, zoohigijene, u kojoj ne rade naučnici, već je profil zaposlenog hvatača pasa maksimum srednja škola, ako se i to desi. Nivo većine je osnovna. Obuku o dobrobiti životinja niko nije prošao. A i da jeste, teško da bi razlike u odnosu prema onima koje bi trebalo da zaštite, a ne muče, bilo.

Čak i veterina Beograd ima interesantan opis delatnosti. I oni se bave zoohigijenom.

Preduzeće obavalja komunalnu delatnost zoohigijene u skladu sa Zakonom o komunalnim delatnostima koji obuhvata:
– Hvatanje,zbrinjavanje,veterinarsku negu i smeštaj napuštenih i izgubljenih životinja (pasa i mačaka) u prihvatilišta za životinje;
– Lišavanje života za neizlečivo bolesne napuštene i izgubljene životinje;
– Kontrola i smanjenje populacije napuštenih pasa i mačaka;
– Neškodljivo uklanjanje leševa životinja sa površina javne namene do do objekta za sakupljanje;
– Preradu ili uništavanje otpada životinjskog porekla;
– Sprovođenje mera kontrole i smanjenja populacije štetnih organizama,glodara i insekata;
– Sprovođenje mera dezinfekcije,dezinsekcije i deratizacije na površinama javne namene.
Preduzeće ima ISKLJUČIVO PRAVO obavljanja komunalne delatnosti zoohigijene na teritoriji Grada Beograda.

To što je neko veterinar, ne daje mu neprikosnoveno pravo na razumevanje potreba napuštenih pasa i brigu o njima. To ne znači da je i human, na žalost. Da nas neko pita, veterinari ne bi smeli nikako biti upravnici prihvatilišta, zbog opasne mogućnosti sukoba interesa. A kakvog, to oni znaju najbolje.

Iz „zoohigijena“ smeštenih na pogrešno mesto, kreće i sva dalja zloupotreba, nebriga, kršenje zakona o dobrobiti životinja , krivičnog zakona, zakona o veterinarstvu i sve dalje mućke i problemi neotvorenosti prihvatilišta, lažne otvorenosti samo za odabrane, korupcije, nezakonitog ubijanja i sveg zla sa kojim se srećemo širom Srbije.

U medjuvremenu su novostvorene zoohigijene, (firme prvobitno registrovane za dezinsekciju kao Avenija MB, AZA , najnovija, počele da sklapaju ugovore sa opštinama , delatnost zoologije. To piše kao šifra javne nabavke. Opet nauka.

Da li je moguće podvesti nehumano i agresivno mučenje pasa pri hvatanju , trpanje u ovo vozilo, tandrkanje po 200 km po temperaturama od plus 40 do minus 10, pa trpanje u takozvano prihvatilište, zatvoreno za sve, ili izbacivanje usput, pod šifru  zoologija ???

Po rečima gospodina Stevanovića, ovo je vozilo u koje može da stane 30 pasa. ????

Koji veterinarski inspektor može da stavi svoj potpis na ovo? Mnogi mogu i znaju zašto mogu. Imaju opipljive razloge.

Ono što želimo da kažemo jeste da, prihvatilišta ne smeju da budu u okviru javnih komualnih preduzeća, da hvatanjem pasa ne smeju da se bave firme tipa Avenije MB, Aza i hvatači javnih komunalnih. Nikako. Prihvatilišta za pse moraju biti samostalna u okviru opština, ali pod upravom iskrenih i osvedočenih ljubitelja životinja, stalno otvorena za posete, bez upliva bilo kakvih netransparentnih i partokratskih uticaja. Takvi će i oformiti sopstvene , zaista humane službe za humano hvatanje beskućnih mučenika, kako i treba da se nazivaju ta jadna bića.

Javni konkurs, nezavisna komisija, otvoren rad. Rezultati rada će biti vidljivi, udomljavanje pasa mnogo veće, a troškovi mnogo manji. A kradje će presahnuti.

Naravno, ovo zahteva zajedničku akciju , koju bi mnogi koji bi i morali da je pokrenu, najradije izbegli. Iskrenim udruženjima za zaštitu životinja, gradjanima kojima je prekipelo se ne gadi. Rado će je pokrenuti. Dosta nam je svima ovakvih naučnika !